Teslio

Sedim sa ovom najmlađom u dnevnoj sobi, igramo se – tačnije, ona se igra a ja joj pomažem (dodajem kockice i tako to). Odjednom zazvoni telefon. Ništa čudno kod nas – stalno nam zvoni – ili mama zove, ili bratanica, ćerkine rijateljice, sinovljevi prijatelji... Ah, da sin je otišao na neki susret mladih preko vikenda, duhovnog karaktera, nije niko njegov. Javljam se.

 - Izvinite, ovde M, malko neprijatna vest.

Ćutim i čekam dalje. Dramatična pauza s druge strane.

- Znate, ja sam u ambulanti.

Srce počinja brže da lupa. Preturam po glavi – najmlađa je kući , najstarija je otišla sa drugaricom na kafu. Da se nije desilo nešto u kafiću?

-Da? kratko priupitam.

- Znate, ništa strašno, Vaš je sin pao i povredio ruku. Ispisuju mu uput za bolnicu da se to, za svaki slučaj snimi… Najverovatnije je iščašio ručni zglob.

- O, Bože! Izustih tek tolko. On mi nije ni pao na pamet.

- Hoćete da ga mi odvezemo u bolnicu ili?

- Neka, ja ću, samo ga dovezite do kuće, da se organizjem, nazovem ovu najstariju da pričuva malu.

Dogovoreno. Ova najstarija gunđa, drugarica joj došla pole 4 godine iz Kanade, konačno su se srele, da se ispričaju, razmene iskustva.

Čujem, staju kola na ulici. Izlazim i čim sam videla ruku kako visi a deo od šake prema laktu savijen kao onom dečkiču iz filma Hari Poter koji je pao sa svog prvog leta na metli, zavrte mi se u glavi.

Sedaj u kola, vozi za bolnicu, napolju +38, klima u kolima ne radi. Odemo tamo, pregledaju nas , pošalju na RTG , snime i kažu – Slomljeno je. Doktorica me upozori da mu ne dajem vode ni hrane, pošto je u toku dana moguća operacija. Šalje nas za Novi Sad.

Slošilo mi se. Uplašena, zbunjena, sluđena, razmišljam kako ću da se snađem u transportu u Novom Sadu. Nisam neki vozač, nenavikla na veliki saobraćaj, na brzu vožnju… Nađem muževog kolegu iz susednog mesta koji trentno nije na putu. Profi vozač, začas stigosmo u NS.

Prima nas ista ekipa sestara koje su prošle godine primili ovu najmlađu kada je prosula vrelu kafu po sebi. Nasmejasmo se situaciji, iako se meni po glavi mota samo jedna misao: Samo da sve prođe dobro, da ne bude operacije.

Lekari odvode dete – Mama, izađite napolje. Vidiš, momak, ovde puštamo muziku, budeš li se previše derao, pojačaćemo je da se ne čuješ napolje, pokušavaju da se našale sa nama. Nije nam do šale.

Izađoh napolje. Sedim i čekam. I pijem vode. Već sam popila više od litre. Znoj mi curi niz leđa i pored klime koja radi. Brbljam nešto bez veze sa mamom koja je došla kod ortopeda sa 1.5 godišnjom devojčicom. Uvek puno i bez veze pričam kad sam nervozna.

Gledam u vrata gipsaone – zatvorena su, ništa se ne čuje. Računam, valjda ga neće operisati, već bi ga poslali na odeljenje da je za operaciju.

Odjednom, nasmejan, dolazi mamin sin.

- Vidi dokle mi je gips – od prstiju skoro do ramena. Nameštali su mi kosti, prvo su vukli: jedan doktor na jednu a drugi na drugu stranu. Onda je došao treći i pritiskao je. E tada me je bolelo. Na sreću, dali su mi da zagrizem nešto gumeno, onda sam ga grizao. Bolelo je ko… Pomilovah ga po kosi – ne smem puno, jer…

- Mama, nisam beba. Ništa nisam plakao iako me jako bolelo. I sad me boli.

Kontrolni rtg snimak, doktor , smeškajući se, kaže:

- Derane, ovo ništa nismo dobro uradili. Moraćemo ponovo.

Ne znam ko je više prebledeo – sin ili ja. No, vidim da se doktor smeška, znači samo se šali.

- Lepo smo ti namestili te prelome. Vežbaj prstima da ne bi natekli, kontrola u ponedeljak.

Odjednom shvatam da je lekar koji je nameštao slomljene kosti ortoped koji je najstariju lečio kod iščašenja kukova. A ovaj neurolog je tada baš počeo svoje stažiranje na odeljenju.

Pozdravismo se kao stari prijatelji, deleći komplimente jedni drugima i šaleći se.

Dolazim kući, izlazi sin iz kola sa zagipsanom rukom. Nailazi komšinica sa svoje dve ćerkice.

- Šta je ovo??? E, tebi baš ide…

- Mani me. Meni bi, izgleda da mi je hitna odmah iza ugla.

- Tako ti je to sa decom, uvek nešto. Dobacuje komšinica, prolazeći.

Ah, da… Tako ti je to. Za poludeti.