Teslio

Nekad se pitam da li je to samo do mene ili kroz iste sitaucija prolaz i druge žene. Dooobro, znam odgovor. Prolazimo sve. Nego, baš me je iznervirao. Ko? Moj dragi, ko bi drugi…

Lepo mu kažem – Nemoj to da radiš. On me, zamislitet, jednostavno nije ni čuo i uradi baš ono šo rekoh da ne radi. Kako to da me nje čuo? Glasna sam toliko da me čuju svi u komšiluku kada dreknem. Zaista me čuju. A on ne čuje.

Priznajem, godine dernjave su verovatno i učinile da tako mora biti. Poludeo bi  da sluša baš sve što kažem, jasno je to meni. Puno pričam, takva sam i to je znao kad se ženio. I razumem kada ne čuje neke nevažne stvari. I ja ga ne slušam s potpunom pažnom kad počne da trtlja o kolima ili tako nekim stvarima o kojima ja ne znam ama baš  ništa. Zbog mira u kući i komunikacije trudim se da ga slušam. Baš se trudim. Ali nekako ne dođe baš sve do mene. Da krenem da mu objašnjava kako se pravi neka torta – baš bi me slušao. Aha! Šipak! I to mi je sasvim Ok.

Kada mu, međutim pričam o nekim važnim stvarima a njemu kroz jedno uvo uđe a kroz drugo izađe – e to me dovede do ludila. Kakav to prekidač ima u mozgu te ga na moj glas jednostavno klikne i isključi ton? Neka mi neko lepo objasni.

Sećam se jedne situacije a što je najgore – radilo se o kolima. Lepo mu kažem – Čoveče, nesto nije u redu sa kolima. Prednji desni točak mi je čudan, nešto tu ne štima. Ma, kaže moj pametni dragi, sve je u redu. Samo ti kreni iza mene kolima, ne brini. Napolju +38, ja kuvam u kolma pošto klimu, naravno, ponovo nije popravio. Kad odjednom – kola počinju da usporavaju. Blicam ja njemu – računam vidi u retrovizoru, nije puno ispred mene – pristojna razdaljina - 70 km, sve po PS-u. Aham! Baš! Nekako pređem raskrsnicu i – stanem. Ispod haube počne da se dimi. Uuu, pomislih, prokuvao hladnjak! Ima da me kljuca u zdrav mozak 10 godina što nisam proverila ima li vode u hladnjaku. Posegnem za mobilnim – ukucam njegov broj – rikne baterija! Tu počnem i ja polako da ključam. Al’, sve računam, videće da me nema, vratiće se. Izađem da dignem haubu, reko’, da se hladi ono što je proključalo. Prolaze kola pored mene, sviraju, gledaju me ljudi, smeškaju se – onako, znate kako. Ufff. Udavila bih tada nekog da sam mogla.

Posle akademskog sata vrne se moj dragi da vidi zašto me nema. Naravno – odmah počne da se dernja –kao da sam ja htela da se nešto desi. Proveri hladnjak – pun vode. Gleda u motor, zagleda sve okolo. Odjednom, pipne točak i počne da psuje. Ne sećam se kad je  toliko psovao. I to poodavno. Šta je, priupitam, onako, iz daljine. Za savaki slučaj. – Blokirao točak!

E, kad sam otkačila pa počela da se derem! Jesam li ti lepo rekla da nešto ne valja sa prednjim desnim točkom? Petnaest puta, sigurno! A ti sve – nije ništa, samo ga ti teraj! Teraj ga ti sad, dragi moj, a ja odoh da se rashladim... nemam gde jer smo u sred nekih njiva. Sela u kola, onako sva znojava i raščupana, čekajući da se točak ohladi i da ga popravi pa da produžimo dalje.

Moram da priznam da sam, ipak, uživala nekoliko nedelja posle svega, prepričavajući njegovim kolegama tu zgodu! Baš sam uživala.

Ovom vas prilikom molim – objasnite vi meni lepo – šta to ima u tom muškom svetu te nas ne čuju onda kad im pričamo važne stvari? I to zaista važne, ozbiljne. Na koji način i zašto se jednostavno isključe. Imamo li i mi takvo dugme?