Negdje duboko u sebi... Znam... Cuvas jos znak... Koji topi sve sve moje snove teske... pretjesan... Za tvoju usku suknjicu... od snova...od srece.. Ne vidim vise sjenke... Osjecam ocaj od boa.. I samo nekada... Sunce pojavi se... I sve moje..zauvjek... Tvoje postaje... I kad se okrenes... Sunce ponovo nestaje... Mi smo kao neka djeca... Koja zele zvijezde da uhvate... Mi smo samo djeca... A ti tako lako... Skidas svoju suknjicu... Od snova...od srece... i samo nek pali se... Sve sto dugo u mraku bilo je... I sve sto moje bilo je... Za uvjek... od uvjek.. Njegovo postaje.. Od snova..od srece...
Please login to post a comment
Svako ko lako suknjicu od snova shvati..jednom ce je potrgati..
Tek onda nek izvoli..da vidi kako to..boli
u poeziji....
svaka cast...
:)))
Dopadljiva pesmica...:)
U principu..ja ne volim da gledam u sunce..zaslepi me..ali zato volim posmatrati suton..
Volim da blenem i u zvezde, i zamislim..da je jedna baš moja...
Dakle..pokušala sam biti metaforična..ako si uvideo suštinu..biću srećna..
Bajno je, kada nas dotakne nežno..paperjasti dodir zadovoljstva u prepoznavanju misli i osećanja koja su nam prisna...
Slediću tvoje korake:)...........
:)