Teslio

Moje misli dobijaju odraz kad pogledam vodu. Iskrive se ponekad kad ona talasa.  Na dnu reke su najčistije, divne i  pitome dok ih površina uzburkava i podstiče da divljaju.

I potekle bi reči kao na izvoru voda, ali ponekad je tako teško progovoriti. Vrištimo u sebi, zamišljamo reakcije ljudi kad bi te reči našle izlaz iz naše duše. Zato ćutimo, zato pišemo, zato nekad samo razmišljamo i pogled usmeravamo u pogrešnom pravcu da nas oči ne odaju.

Lice je kao knjiga. Nekad je poezija, nikad vic. I tačno znamo od koga ga krijemo. Ne damo da nam vire u dušu, ne dozvoljavamo da nam zadiru u ograđeni prostor naših želja. A ponekad se nudimo da nas čitaju i ljutimo se što ne žele, što ne vide pesmu njima namenjenu.

Život ume da bude surov, ljubavi neuzvraćene, prijatelji daleko, čežnja jaka, misli crne, uloga neadekvatna.

Ne predajem se. Poteći će bistra voda, uzvratiće ljubav neko, čežnja će nestati, i osećam - uloga će pronaći mene onda kad je najmanje budem želela.