Život mi je jedno veliko igralište. Nema dimenzije, nije ograđeno i u njega može svako da svrati, ali ne i da se zadrži.
To je mesto puno uzbuđenja, izazova, strahova i razočaranja. Svako u njemu nađe svoje mesto za igru. A ja volim da se igram. I ne pobedim uvek, ali to nije važno. U jednom ćošku tog igrališta nalazi se jedan veliki trezor u kojem čuvam iskustva stečena u igri. Ponestaje mi mesta, moraću još jedan da napravim.
Bude tu i onih koji ne igraju fer play, i za njih ima mesta na igralištu,ali oni se ne zadržavaju dugo, brzo pobegnu u potrazi za drugim igralištem gde je to jednostavnije izvodljivo.
A ja, ja se igram na svoj način i uživam. Gledam kako dolaze i odlaze i gledam kako pobeđuju i gube.
Stojim na jednom uzvišenju i posmatram kako sam uredila svoje igralište. Primećujem neki korov u jednom uglu, treba to očistiti da se ne razmnožava.
S korovom ili bez njega, zadovoljna sam kako izgleda.
Please login to post a comment
Retko,ali, da..nekada bih umela zapadati u metafizičko nepostojanje, i osećala se kao primitivno, hodajuće poricanje teoretskog dokaza apsolutne dominacije nad svojim životom!
Onaj ko traga, naći će svoje igralište...nikada nisam zastala u potrazi za njim!
Zapamti:sve je moguće..
Kao i uvek, sa iracionalnom ubeđenošću hazardera,bivana u večitoj potrazi za onom kuglicom, koja se za divno čudo, zaustavi upravu u tom markiranom ležištu..
Hodah po vodi, jer ne bejah maloverna..:))
Shvatila si me-zar ne?:))