Teslio

Zalutala sam u vremenu.

Prepliću se lica, zvuci, nečije oči,osmesi.

Stojim u centru sećanja, a oko mene odjednom sve se vrti.Smeju mi se u lice,guraju me, dobacuju se mojim uspomenama.

Šta sam to uradila? Zar nema nijednog dovoljno lepog sećanja da me izbavi? Čega da se setim? Kako da se setim...

Odjednom žmurim, prilaze mi neka draga lica, staju oko mene i prave štit.Pravi prijatelji uvek dođu sami, ne moram ih zvati.

Osećam olakšanje, sada sam bezbedna.Mogu da nastavim dalje.