Teslio

Proljećno predvečerje u mom malom gradiću ispod Dinarskih obronaka, snijeg se konačno povukao i dao nam nadu da ćemo ipak kako tako dočekati i to proljeće...Duga zima bješe, nikako da prođe, ali eto, konačno se Vladar hladnoće odlučio povući...

Stari i ja taman završili neke radove koje je on još odavno imao u cilju da obavi, ali dok snijeg i zima nisu skroz prošli nije mogao, tako da, kada je konačno otoplilo, on navalio baš ko da će kraj svijeta, i čitavu tu sedmicu mi nije dao mira, radi, radi i samo radi...

Konačno dođe i subota, sve smo završili i rekoh, daj da se napokon nagradim jednim izlaskom u grad, a bio sam i maturant tog proljeća, jos koji mjesec školovanja i ludovanja, a onda...onda bi valjda trebao da počne taj neki ozbiljniji život...

Tako da sam bio poprilično opušten a i srećan, mada je gadna ta godina bila, nešto se opasno mijenjalo u zemlji i u pogledima ljudi, neka napetost je bila prisutna svuda oko nas, ali još uvijek niko nije ni htio ni mogao vjerovati da će nas zadesiti sve ono što nam se eto nažalost dogodilo...pa su me ponekad pritiskale misli gdje li ću u vojsku i slične neke zabrinjavajuće stvari, ali tu noć sam se htio odmoriti, i izblesavati sa društvom u gradu, tako da sam te misli gurnuo u neku sasvim drugu ladicu mog sjećanja...

Izađem u grad, obiđem sve kafiće, kojih ruku na srce i nije bilo mnogo, ali grad pust, nema nigdje nikoga...

« Ma šta je ovo, gdje li su se posakrivale sve te moje bitange ? « pomislim pomalo razočarano...i onda ugledam plakat na obližnjem kiosku da nam je u posjetu došlo KUD iz Bosanskog Broda i da gostuju u Domu Omladine « Gavrilo Princip «. I ajde, šta ću, moram i ja tamo, znam da je dolazak bilo koga u moj mali gradić atrakcija i da su se svi okupili tamo, pa eto, moradoh i ja otići da ih nađem, mada sam za folklor bio zainteresovan baš kao za snijeg koji se upravo otopio...

Uđem unutra, a sala puna kao šibica, nema se gdje stati, jedva se probijaš, pjevanje i poskakivanje na sve strane, a KUD iz BB-a praši li ga praši na pozornici...Ugledam ja svoje derane dole u ćošku kod pozornice, vidim veseli. Važno je bilo da ima koja flašica votke tu pa im je i harmonika sasvim dobro zvučala mada smo svi mi više voljeli gitaru i nosili duge kose, zbog čega nas i Gravljani nisu baš shvatali za ozbiljno i duboko sumnjali u naše mentalno zdravlje....

Malo priče, malo zezanja, slabo ko od nas je obraćao paznju na folklor, bacim onako, nehajno pogled s vremena na vrijeme ka pozornici...i u jednom trenutku mi srce stade...

Izašla je nova grupa folkloraša, i jedna vila ih je vodila, nema druge riječi da se opiše ta cura, kakav sjaj i neku lijepu magiju donese na pozornicu sve mašući malom, bijelom maramicom...U tom je trenutku svijet za mene tačno stao... nisam više vidio ni drugove, ni salu, ma ništa....sem nje...

I tako do kraja večeri, niti sta pričam, niti se obazirem, samo gledam u tu neznanu djevojku i ništa mi drugo nije bilo važno...

Kada su završili nastup, oni i naši folkloraši su imali drugarsko veče u hotelu, ali pošto ja nisam bio član folklora nisam ni mogao ući i tako samo odoh kući sa odsjajem njenih očiju u mojima...

 Prođe tako dvije tri nedelje, a ja njene oči i lice ne mogu istjerati iz glave. Ništa me u školi ne ide, ne da mi se učiti, ne da mi se družiti ni sa kime, samo sam slušao muziku i sanjao o njoj. Kakav uzaludan posao, ni ime joj nisam znao, a ona u Brodu, ja u Grahovu...ali džaba, stanje nepopravljivo, ja sve gori.

I odlučim ja da cu nju naći, pa neka puca sve. Obratim se jednom od ovih fokloraša, pitam da li je ikoga uponzao od Brođana onu noć, ima li bilo čiji broj telefona...

Malo me čovjek začuđeno pogleda ali reče da ima i tog popodneva me nazva i da mi broj od neke djevojke iz njihovog folklora...

Koja užasna trema, šta sad reći curi, kako da joj opišem koga tražim, ali svejedno, rekoh, moram nazvati pa bilo šta bilo...

Šetajuci se bar pola večeri po stanu smišljajuci kako da to izvedem, da skupim i hrabrosti, svašta mi je padalo na pamet, ali nije moglo drugačije nego baš ono najednostavnije – ma nazovi je Srbo, ionako nemaš šta izgubiti...

 Osim nekoliko snova možda, ali ko još za to mari...

 Okrenem broj, javi se lijep djevojački glas i ja onako zamuckujući, crveneći se pred samim sobom, i znoj mi se na čelu pojavio, jedva nekako objasnim odakle zovem i koji je razlog. Kao eto, neko me je jako zainteresovao iz njenog folklora pa bih eto, nekako da saznam nešto o njoj.

Ne znam ni sam šta ja sve tu ne napriča, šta li sam sve trabunjao, a očigledno da sam trabunjao, jer kada me djevojka upita da joj opišem drugaricu i na kom mjestu je igrala u kolu, ona se poče smijati, najprije polako, pa onda sve jače i jače. Ionako sam bio nervozan i taj mi njen smijeh nije uopšte pomagao, ali ona nikako da prestane...

« Izvini, ali zašto se toliko smiješ ? « - upitam ozbiljnim ali i uplasenim glasom.

Ali ona nikako da stane još nekoliko minuta...

« Zato...zato...hahahaha...zato što sam to ja ! «

E ljudi moji, od svih mogućih brojeva telefona, onaj moj drugar je baš morao da uzme onaj pravi.

Šta ti je život...

Ali, od tada je sve išlo malo lakše. Šta je, tu je, hiljade pitanja i podpitanja i potraja taj razgovor bome jedno 2 sata. I pita ona mene, pa dobro, kako da se upoznamo, ah, veli, imam ideju, znaš li da tvoji folkloraši dolaze kod nas u Brod da nam uzvrate posjetu ?

Naravno da nisam imao pojma, i ispostavi se da će se to desiti za dva dana.

Dva dana !! I kako ja sad to da izvedem, niti sam član folklora, niti sam ikada bio u Brodu, stari mi ne bi dao kola za takav put ni u ludilu, a ni para nisam imao nešto...strašno...

 Slijedeći dan sam proveo u bunilu, razmišljajući šta i kako. I polako se počeo stvarati neki plan u mojoj glavi, nisam mario ni za šta, ni treba li biti iskren, ni pošten, treba li lagati ili ne, ma rekoh u Ljubavi je sve dozvoljeno kao i u ratu i tako i odlučim da sprovedem taj svoj plan u akciju....

 Prvo odem kod vođe puta, pa onako izdaleka, gdje si Vojo, šta ima, čujem idete u Brod u petak...

Da, da, potvrđuje sav važan Vojo, a čuj, vođa puta, ma ozbiljna je to « dužnost «.

 «Slušaj Vojo « - rekoh – « znaš, približava se matura, a ja još uvijek nisam kupio matursko odijelo, ovdje je izbor baš loš, ma išao sam i do Šibenika, ništa mi se ne sviđa, i mislim se, kad već idete u Brod, bi li i ja mogao sa vama, pošto imam tamo neku rodbinu, pa ću ja kod njih dok vi ne obavite nastupe i druženja, kupim odijelo i vratim se kad i vi. Šta kažeš ? «

Gleda mene Vojo onako sumnjičavo, sigurno se mislio ma odakle tebi mali rođaci u Brodu , ali ` ajde veli, ma što da ne. Barem u autobusu ima mjesta.

Sreći mojoj nikad kraja, kaže on, pojavi se u osam ujutro u petak ispred Doma, tada krećemo.

« Ma normalno « - kao fol nonšalantno odmahnem rukom, a u meni srce izvodi trostruka salta...

Dođem kući, srećom, oboje staraca su bili tu, i sad je na redu žvaka za njih:

Slušajte starci, ide naš KUD u petak u B. Brod, i naš bend koji ih prati je kupio novi sintisajzer, a uputstvo za priključivanje je na njemačkom i pošto ja jedini znam njemački, pitaju me mogu li da idem sa njima kao neka vrsta « tehničara», pošto ga oni eto ne mogu prikopčati bez mene. Prevoz i spavanje je obezbjeđeno, eto, ako može samo malo para da mi date, čisto onako, da imam za koje piće.

I za Božije čudo, oboje kažu, ma nema problema, samo idi. Ja pomislio da me nisu dobro čuli, počnem opet istu priču a oni će « ...ma u redu je, samo se javi kada stigneš i javi kada se vraćaš...»

Nisam vjerovao samom sebi kako sam jeftino prošao, ali zašto bih to sada analizirao, smuvao sam obe važne stranke i put do nje je otvoren...

 Bez obzira što tamo nikoga nemam, što neću imati para ni za jednu noć u nekom hotelu, a ne za tri koliko je bilo predviđeno da se ostane, ma nije me zanimalo ni na grani da spavam, samo da je još jednom vidim...

I niko sem mene nije znao pravi razlog zbog koje idem u Brod, pa čak ni ona, jer njoj nisam ni javio da dolazim...

 I tako se tog proljećnog jutra došetam do Doma, najljepšeg jutra u mom životu, takvo jutro nisu doživjeli ni Ćopić, ni Andrić, ni Hemingvej, ma šta oni znaju o ovakvim jutrima i krenem na putovanje koje će mi zauvijek ostati zabilježeno u srcu...

 Jutro koje je bilo završetak dječijih snova i prelazak u ono doba gdje ti zabranjuju sanjati, jer te 90-te su snovi bili zabranjeni, zabranili su ih svima i bez pitanja nam oduzeli radost iz očiju, oteli duge iz naših ruku, pretvorili sve kočije ponovo u bundeve, sve princeze u usamljene služavke i sve prinčeve u žabe...te sada daleke, ali nikada zaboravljene 90-te...

~ ~ ~

Konačno krenusmo i na to toliko priželjkivano putovanje.

Šta se sve meni nije vrzmalo po glavi, gdje sam se ja uputio, pa maltene ništa ne znam o curi, znao sam da sam ja maturant a ona treći srednje, a i ova politička situacija me je strašno nervirala...ali me tog jutra ništa nije moglo zaustaviti. Nikada mi nijedan dan nije izgledao plavlji, nikada nisam vidio toliko sunca oko sebe i u sebi, nikada nisam osjećao toliki strah i sreću odjednom...

 Gledaju ovi iz KUD-a, zapitkuju, pa gdje si ti pošao Srbane, kakvu ti to rodbinu imaš tamo, nikada to nisi ni spomenuo, a ja sve nešto izbjegavam odgovore, ma kao eto, matursko odijelo, nisam odavno bio tamo i tako to...

Put proleti za tili čas, prebrzo za mene, nisam još ni smislio šta bih joj rekao, kako da sve to ne ispadne glupo, ma nema veze, vidjeću je i to mi je davalo snage i hrabrosti za sve.

Stigosmo u Brod, i tamo za dobrodošlicu nas je dočekao njihov KUD i naravno, ` ajde da se najprije svi osvježe i uđemo tako u neki hotel.

Uđem i ja, sta ću, kao kakav uljez, onako iz prikrajka gledam ima li nje negdje među ovima iz Broda ali je nigdje ne ugledah. Sjedosmo, piće, klopa, priča, upoznavanje, a ja ćutim i sve se mislim kako se sada izvući iz svega ovoga, gdje da je nađem, gdje spavati...mukama nikad kraja...

Konačno se završi i taj doček i dođe vrijeme da se ljudi raspodjeljuju ko će gdje spavati, neki će morati odsjesti u hotelu, a neko će prespavati kod nekih iz KUD-a što imaju krevet viška, I normalno, priđe meni Vojo, vođa puta i veli:

«Je li Srbane, je li znaš ti ovaj grad, znaš li gdje ti stanuju rođaci, možeš li ih zovnuti ili da te ja odbacim ? «

A ja u zemlju da propadnem. Nema izlaza, pomislih, moram sada sve priznati, ma kog mi je đavola sve ovo trebalo, nemam love za hotel, ne znam ni gdje ima neki park da bar tamo nađem neku klupu, kada se odjednom desi čudo.

I neka mi neko kaže da nema Boga.

Taman nešto zamuckujem Voji, pa evo, ja sam im javio, čudi me da ih nema da me pokupe...i baš u tom trenutku čujem kako neko iza mojih leđa govori nekome iz našeg KUD-a «...imam ja dva slobodna kreveta, što ne zovneš još jednog prijatelja, šta će vas toliko u hotelu...» i istog trenutka se okrećem, vidim stoji neki momak i govori to našem Vesici, i ja se bukvalno bacim čovjeku u zagrljaj « ...ma gdje si rođo, nisam ni znao da si i ti u folkloru, kakvo iznenađenje, pa što si sam, pa gdje su tetka i teča, kako njih nema....» i dok sve to govorim, uhvatio ja jadnog momka za mišicu i stežem koliko mogu, sve mu namigujem i molim Bogu da će ovaj shvatiti da nešto nije u redu ali da će me pitati poslije.

Odmahujem ja Voji rukom, evo Vojo, nemaš sta brinuti, rođo je tu, sad ću ja kod njega. I Vojo i taj momak me gledaju kao da sam lud, ali odjednom me dečko zagrli i sve u istom fazonu, aaaaaa, gdje si rođace, ma da, idemo kod mene...

Vojo stoji i gleda, ništa čovjeku nije jasno, pa nije ni on budala, vidi da tu nešto smrdi, ali ajde, kad je već tako, što sada zapitkivati. Reče 'dobro onda' i napokon ode svojim poslom.

Pođemo kod tog momka u stan, Vesica, on i ja i usput, naravno nema druge, sada moram reći istinu, i njemu i Vesi, i tako, sve im ja objasnim a obojici osmjeh od uva do uva i umalo uglas rekoše

« Ti si najluđi i najhrabriji čovjek na svijetu...»

Dobro, to da sam lud znao sam i bez njih...

 Pitam dečka, gdje je ta i ta, kako to da nije bila na prijemu a on me blijedo gleda, kaže nema cure sa takvim imenom u našem folkloru...kako nema čovječe, pričao sam sa njom na telefon, opišem ja kako ona izgleda, kad čovjeku sinuše oči, ma kaže, ona se zove Katica čovječe.

« A kako no se ti zoveš, Srbo, je li ? «

« Srbo...» odgovorim polako, gledajući u zemlju. Kao da je svijet stao...još jednom...

 Ma nema veze, hoću da je vidim i tačka. Šta onda što je Katica, valjda ne ujeda, onako lijepa i blistajućih očiju...

Smjestišmo se u stan i tamo – vamo, pade i veče i kaže taj momak, ako ste « za « momci, ` ajde da odemo u Slavonski Brod, tamo se otvorila nova diskoteka, jedna od najmodernijih u Evropi, svi će naši biti tamo, sigurno ce doći i Katica i šeretski mi namiguje. Normalno, idemo tamo vičem ja, a Veso se odmah utiša...

« Čovječe, to je Hrvatska, nije tamo baš ono...naj...»

« Pa šta što je Hrvatska, idemo u disko, ne idemo na ratište...»

« Jesi li ti lud, kako da te zovemo tamo, baš ti je ime prikladno... čovječe, biće frke...»

Ma već sam se bio naljutio, daj rekoh, ne benavi, zovi me kako hoćeš, Johnny, Mirko, bilo kako, što neko mora znati, šta se bojiš, neće ništa biti...»

Povuci, potegni, u međuvremenu su došli jos neki i iz našeg i iz njihovog KUD-a kod tog dečka u stan, nagovaranje ludilo i jedva nekako krenušmo u Slavoniju.

Ćuti društvo, prelazimo most, sve sporije idu, a meni nikada nijedan most nije izgledao duži, sve ih požurujem i konačno dođosmo i pred taj čuveni disko-club « Monacco «.

« Srbo, od sada si Johnny, ostajemo maksimum sat vremena i idemo nazad, ima valjda i na bosanskoj strani neki klub.»

Dobro bre, daj ulazite već jednom, šta ste se ukipili. Jedva nekako, spori ko puževi.

A diskoteka prelijepa, kao gladijatorska arena, ljepšu do tada u Jugi nisam vidio, ali baš me briga za diskoteku, treba naći nju, a unutra stotine ljudi, kako je naći, probijam se kroz ljude i odjednom je ugledam. Đuska s nekim tipom, ali ja tipa uopšte ne konstatujem i pravo do nje.

Ma nek` ide glava, mislim se, samo da se još jednom ogledam u njenim očima. Priđem i polako je kucnem po ramenu..

 « Ćao «.

Stala ona i upitno me pogleda.

« Da ? «

« Pa eto...ja sam Srbo, dođoh da te vidim...»

Kako ja to reče, onaj tip poblijedi, mlad neki klipan kao i ja tada, mislim se, stani tu delijo, nije ništa opasno, samo se nemoj micati...

« Eeeeeeeee...pa kako...ovaj...ovo je moj dečko Tomislav...otkud ti...svašta...»

I prije nego što sam uspio išta da kažem, uzme me za ruku, nešto promrlja Tomici i odvuče me negdje podalje od njega.

«Ti si stvarno lud, kako si me našao, gdje si odsjeo, znaš li ti kakva je situacija...»

Ma kao da je to važno, rekoh, nego što mi nisi rekla pravo ime...pa kako da ti kažem kad je Grahovo srpsko, još kad ti reče kako se zoveš mislila sam da zezaš, ma ko je smio priznati čovječe, ono mi je dečko, jao sklanjaj se odavde, otići će po svoje društvo...ma neka ide po armiju, rekoh, hoću samo da pričam sa tobom, baš me briga ko si i šta si...a joj Srbo, Srbo, ti si stvarno lud...Nisam lud, nego zaljubljen bre, jesu li nam i to zabranili...?

« Meni jesu...moji...da se zaljubljujem u tvoje...»

Gledam i ne vjerujem.

« Moram da idem, nemoj da mi prilaziš molim te, nastradaćemo oboje, nisam znala da si ti to tako ozbiljno shvatio...jebem ti život...» reče, blago me poljubi po obrazu, kao dašak vjetra i kao takav i nestade...

 Ne sjećam se dobro kako sam izišao iz diskoteke. Znam da je kao naručena svirala « Ruža « od Prljavaca i ispratila me napolje, znam da sam išao kroz grad koji ne poznajem, tek sam tada primjetio da vise neki plakati svugdje po zidovima zgrada na kojima je bio lik nekog debelog političara sa cvikama na kojima je pisalo HDZ, visile su šahovnice sa mnogih kuća, spoticao sam se preko nekakvih pruga kuda prolaze vozovi koji vode daleko odavde, iz ovog ludila gdje ni voljeti više ne smiješ, ali ne naiđe nijedan tada da se za njega prikačim, vratih se preko mosta i nazad u stan kod tipa kod kojeg smo odsjeli...

Moji se već davno vratili, iznapijali u međuvremenu, pustili nekakve narodnjake, dižu se tri prsta...ma gdje si ti Srbane, mi se živi zabrinuli za tebe...vidim, rekoh, bas je ludačka zabrinutost...izađem na terasu, sjednem na neku stolicu i do jutra sam zurio negdje daleko, daleko...a da ništa vidio nisam...

Slijedeća dva dana su prošla u magnovenju, folkloraši su održali nastupe, ja lutao gradom a da ništa nisam ni vidio ni zapamtio, i dođe i nedelja, dan povratka kući, i baš se zadesilo da je bio Đurđevdan, moja Slava, nađem nekako našu Crkvu, uđem, zapalim svijeću za Slavu ali i za čitavu našu zemlju...

Vratim se pred hotel, stoje ovi folkloraši, pozdravljaju se, i stoji i ona tamo...

Ušli svi u autobus, ostao sam samo ja napolju, gledam u nju a riječi nema...oči su sve govorile, i moje i njene...priđe i stisnu mi ruku, jako i nježno istovremeno...

« Sretno Srbo...»

« I tebi, mala...»

S tugom sam je pogledao zadnji put kroz zamagljeni prozor autobusa, pogledao u njene oči i tužni smješak prošlosti i snova...

Krenu polako autobus, i naprijed negdje, uz galamu i veselje ostalih počeše svirati Džonijev « Balkan «...

Ma da...budi mi silan i dobro mi stoj...