Teslio

31.10.2010

Kada se pre nešto više od četiri godine desio onaj poznati a danas već legendarni slučaj navlačenja crnogorskih glasova za grupu „No Nejm“ na „Beoviziji 2006.“, tadašnji voditelj kroz program i naš poznati glumac gospodin Slobodan „Boda“ Ninković je posle svega glasno rekao:

„Ovo je zemlja čuda!“

Za poverovati je da gospodin Ninković u onom trenutku kada je publika histerično protestovala protiv jednostranog akta crnogorskog žirija nije ni bio svestan koliko je njegova konstatacija bila ispravna i tačna. Ako je njegova opaska tada možda važila samo za pomenutu manifestaciju, onda ona danas u godinama koje srpski narod provodi u blagodatima „slobodnog i demokratskog društva u duhu evroatlantskih integracija“ dobija jednu dodatnu dimenziju i ukazuje na činjenicu da u Srbiji mogu da se dese i mnogo gore stvari nego slučaj jedne „obične“ krađe glasova u korist grupe golobradih „đetića“.

Međunarodni institut za bezbednost, radi se o još jednom zvučnom imenu u plejadi nevladinih organizacija u Srbiji, već duže vremena organizuje seriju tribina po Srbiji koja nosi pomalo nonšalantan naziv „Srbija sa moćnim saveznicima ili neutralna?“ (“Serbia with powerful allies or neutral?”). Naravno da je obrazovanom poznavaocu političkih prilika odmah jasno da se ovde ne radi o produbljivanju istorijskih veza sa Rusijom ili jačanju ekonomskih odnosa sa Kinom, vec da tribina pod velom navodne diskusije otvoreno lobira za ulazak Srbije u NATO.

Posle uspešno organizovanih tribina u Subotici, Novom Sadu i Zrenjaninu, došao je red da i grad Varvarin 09.04.2010. godine čuje sve pozitivne aspekte ulaska Srbije u zajednicu sa navodno najjačim silama ovoga sveta. Ako su neki ljudi u Subotici, Zrenjaninu i Novom Sadu možda bili jako lošeg pamćenja kad se spomenu NATO i 1999. godina, onda ipak to kako stvari stoje ne važi za grad Varvarin. Ili se možda ipak neki predstavnik iz jedne prijateljske zemlje smilovao, pa potekao u pomoć ćutljivom srpskome narodu da se sumnjiva čast organizovanja pomenute tribine ne proširi i na ovaj grad. Tek, manifestacija je pod još nerazašnjenim okolnostima otkazana.

Vesti su kontroverzene: Vodeće glave instituta gospodin Orhan Dragaš i gospodin Zoran Dragišić glasno optužuju ruskog atašea za kulturu Aleksandra Nikolajeviča Konanihina da je „ucenio“ gradsku vladu u Varvarinu da Rusija neće poslati svoju delegaciju povodom 200. godišjnice bitke na Varvarinskom Polju (radi se o bitci tokom Prvog Srpskog Ustanka) ukoliko institut sa zvučnim imenom održi zakaznu tribinu. Ruska ambasada je ekspresno demantovala optužbu, te samo objavila da je ruski ambasador Aleksandar Konuzin odbio da učestvuje na toj tribini.

Bilo kako bilo, nov termin za održavanje ove manifestacije nije (još) poznat a gospoda Dragaš i Dragišić su najavili da će se požaliti srpskom ministru inostranih poslova pa čak i predsedniku republike zbog „nedopustivog ponašanja diplomatskih predstavnika“ Rusije i navodnog uplitanja u unutrašnje stvari Srbije.

U ovoj jasnoj konstataciji se ogleda sva tragika danasnje Srbije. Ako se ruska ambasada zaista mešala u unutrašnje poslove Srbije želeći da spreči održavanje tribine u Varvarinu onda bi pomenutu gospodu iz instituta sa zvučnim imenom trebalo pitati kako oni vide i definišu ulogu NATO-a na prostoru Srbije i zapadnog Balkana. Da li je Srbija bombardovana da bi sutra srpska deca bila veselija? Da li su svetski moćnici sipali na srpski narod kasetne bombe da bi na taj način pokazali prednosti zapadne demokratije? Da li su snage KFOR-a pod komandom NATO-a na srpskom Kosovu i srpskoj Metohiji prijateljske snage koje će Srbiji pomoći da očuva suverenitet i teritorijalni integritet? A kad se već neko dotakao baš grada Varvarina – kako bi trebalo okarakterisati bombardovanje varvarinskog mosta i pogibiju desetine srpske nejači baš na duhovni praznik Svete Trojice 1999. godine?

Nijedno od ovih pitanje nije novo – zlonamernik bi potvrdio da je autor ovih redova otkrio toplu vodu. Sve su činjenice u vezi NATO-agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju dobro poznate. Međutim začuđuje činjenica sa kakvom arogancijom i kakvim intenzitetom u Srbiji i dan danas postoji volja i želja za promocijom jednog vojno-političkog udruženja koji je Srbiju za nepunih 70 dana materijalno unazadio za najmanje nekoliko decenija a prostom narodu naneo neprocenjiv bol i patnju.

Jos vise začudjuje i ne malo plaši ćutanje srpske narodne mase. Ako je svojevremeno došlo do sprečavanja emsije “Peščanik” u Aranđelovcu od strane desetina aktivista Srpske Radikalne Stranke i Nove Srbije onda se mora konstatovati da se do sada iz Varvarina nisu dovoljno glasno čule reči negodovanja u vezi cele afere.

I tu smo onda kod pitanja sta mi Srbi zelimo, koji su nam ciljevi i kako ih želimo ostvariti. Više je nego očigledno da danas srpski narod zajedno sa svojim rukovodstvom srlja kroz političku ali i duhovnu tragediju bez jasne orijentacije. Vrh cele perverzije jeste konstatacija da su oni koji su srpski narod do juče neviđenom vojnom mašinerijom uništavali danas naši ne samo prijatelji već uzdanice, da nam dolaze nekažnjeno u posetu i šetaju se onim ulicama koje su njihove bombe orale pre deset godina.

Nije tragika u tome što nam vodeća politička elita u Srbiji prodaje jeftinu priču da možemo uz pomoć nasih evroatlantskih “partnera” ne samo ući u Evropsku Uniju nego već i povratiti kontrolu nad Kosmetom - i to bez vojne akcije, tako reći na kulturan i civilizovan način. Nije čak ni tragično kad se iz svetskih diplomatskih hodnika čuje ironičan podsmeh kada naš minister inostranih poslova gromoglasno objavljuje da će se Srbija radije odreći članstva u Evropskoj Uniji – u koju do današnjeg dana nije ni pozvana – nego da napusti “borbu” – kakva god da je – za Kosmet.

Tragika leži više u činjenici što srpski narod ćuti, što je srpski narod oborio glavu, što deluje grogirano, poraženo, što ima tup izraz na svome licu i što posle svega trpi najveća poniženja od onih koji uz obilatu financijsku pomoć sa strane ispiraju mozak sa pričom da nema veće sile od bratije iz Brisela i da će Moravom, Savom i Dunavom poteći med i mleko kad Srbija postane “ravnopravan” partner u okviru evroatlantskih integracija.

A šlag na torti u celoj priči jeste paradoks da danas kako stvari stoje ruska diplomatija čini veće napore da se očuva bar malo časti na već podobro ukaljanom srpskom obrazu. Kad dođe do toga da dobronamerni ali ipak strani prijatelj u našoj zemlji nama Srbima pokazuje kako se može i mora odgovoriti na svakodnevne provokacije nevladinih organizacija onda čoveku zaista ništa drugo ne preostaje nego da u čudu i pomalo u rezignaciji glasno izgovori:

“Ovo je zemlja čuda!”

Živeo Slobodan “Boda” Ninković!