Teslio

I prenosim ovde post koji sam na jednom drugom portalu objavila u dva nastavka..Ovo sam ja…

Ohrabrio me je Zeks. Otvoreno to priznajem i javno se zahvaljujem.

Svaki početak je najteži, a ja se sada osećam kao da pišem svoj prvi post u životu. Možda zato što treba i sa vama da podelim neke stvari koje većina ljudi o meni ne zna.

OK, bez patetike, govori mi moje drugo JA. Bez suvišnih reči i suza.

Rođena sam u osmom mesecu, sa parezom cele leve strane tela. Išla sam kao dete u Sokobanjsku, na rehabilitaciju. Posle nekog relativno kratkog vremena, mojim roditeljima su rekli da sam ja “ lak slučaj “ i da ne treba da me dovode tamo. Da ima bolesnijih od mene.

Zbog toga sam rasla pod “ staklenim zvonom “ i budnim očima babe, dede, tetke, roditelja. Nisam se družila sa drugom decom. Nisam išla u obdanište. 

Asocijalni problemi su počeli u osnovnoj, i nastavili se u srednjoj školi. Sećam se da su svi u mom odeljenju bili u čudu kada sam bila oslobođena časova daktilografije-bilo ih je nešto malo, ili informatike, više se i ne sećam. Uglavnom, nisam mogla da kucam levom rukom jer nemam fine pokrete  leve šake. OK, nadam se da sam jasno objasnila. I dan danas kucam samo desnom rukom, i to vrlo brzo.

Sorry zbog digresije, poenta je da sam se “ izlečila “ od socijalne fobije kada sam zapalila prvu cigaretu.

Uporedo sa tim psihološkim problemima, počeo je i problem sa iskakanjem čašice kolena. Neopisiv bol se oseti kad se dogodi luksacija patele – iščaši koleno. Ni najgorem neprijatelju tako nešto ne bih poželela. Imala sam 15-16 puta gips, što na levoj nozi, što na desnoj.

Osećaj za retoriku i njenu veštinu naučila sam baveći se lokalnom politikom. Postala sam i drugačija osoba. Komunikativna i samouverena.

Međutim…uvek postoji ono ALI koje sreću kvari.

Prvo je otišao tata. Od karcinoma grla. Zatim dve godine kasnije deda-mamin tata. Nedugo posle njega overdoze je imala kćerka mamine prijateljice.

Onaj crni treći oktobar te devedesetdevete pamtiću zauvek. Nestao je još jedan deo mene. Moje duše, mog srca. Najbolji prijatelj nastradao na Ibarskoj, jedan od četvorice Vukovih telohranitelja.

Posle tatine smrti počela sam sa terapijom na svoju ruku. Persen, bensedin..ali u razumnim dozama. Ipak..na svoju ruku, što je zabranjeno.

Nisam puno preterivala sa tim lekićima za smirenje. Bilo mi je potrebno vreme da se oporavim od tragičnog gubitka najboljeg prijatelja, kada se mesec dana kasnije ubio ( ili su ga ubili ) drugi prijatelj…poznanik.

Jedan od mojih prijatelja mi nije dozvolio da idem na sahranu. Znao je da sam previše emotivna i plašio se za mene.

Život je krenuo nekim svojim tokom. Trudila sam se da budem dobro. I kada su mi iskakale čašice kolena, bila sam hrabra. Sama ih vraćala, sutradan išla na posao.

Sve je bilo ok. Umesto u kuću preselila sam se u stan-dali smo plac investitoru, on je sagradio zgradu. Ponovo u svojoj ulici, sa starim komšijama, stalnim poslom, povremenim emotivnim vezama, učinilo mi se da je život lep.

Međutim…moj svet se srušio kada mi je umrla baka, šest meseci kasnije deda, zatim dva meseca kasnije druga baka.

Čarobnjaci mog detinjstva otišli su gore, u raj. Da me od gore možda čuvaju.

2004.godine sam imala kratku ali burnu vezu sa jednim novinarem. Depresija se nastavila zbog njegovog verbalnog maltretiranja. Raskinuli smo sporazumno. :) Da, postoji i sporazuman raskid.

Ostavio je trag u meni, postala sam drugačija osoba zbog njega. Ćutala sam više, zamrzla telefonske razgovore, zavolela Vivaldija, naučila novinarske cake, sredila sam svoj izgled. Postala sam lepša, ali ranjivija.

I opet je došlo Sunce, a zatim je došla Tama u kojoj se i dan danas nalazim.

Noć između 21. i 22.11.2005.godine zauvek je izmenila moj život. Te noći, oko ponoći mi je iskočila čašica. Pala sam pored regala. Nisam mogla da je namestim sama. Mama je u pomoć pozvala komšiju.

45 minuta i više čašica kolena je bila van ležišta. Trpela sam užasan bol. Usta su mi bila modra, uhvatio me je i samrtnički hladan znoj.

Kada je komšija ipak uspeo da namesti čašicu i koleno se vratilo u normalan oblik, drhtala sam. Popili smo kafu, bensedin ili nešto drugo za smirenje.

Sledeće tri nedelje sam ležala sa nogom uvijenom u elastični zavoj, po kući šepala sa štakama i nisam mogla uopšte da spavam.

Par meseci kasnije upropastila sam svojom nervozom tetki i mami odmor. Rešile smo sve tri da je vreme za psihijatra.

Probala sam da se lečim u jednoj klinici, nije vredelo. Terapija nije pogođena. Zatim kod čuvenog privatnog neuropsihijatra, i odustala brzo od njega.

Pre odlaska na more, mama se setila rođake koja radi u poznatoj i u narodu omraženoj bolnici.

Konačno sam pronašla lekarku koja me je razumela, imala vreme za mene i koja je pogodila i dijagnoze i lekiće.

Super sam se provela na odmoru. Sa terapijom sam počela kada sam se vratila kući. U isto vreme registrovala sam se na sajt depresija forum.

Tamo, na tom forumu bila sam prvo moderator, i brzo postala deo admin ekipe. Shvatila sam da moram da razbijam tabu temu zvanu-psihijatri i depresija.

Istovremeno sam posećivala i ortopede, jer flach-back fenomeni koji su me pratili bili su grozni i strašni.

Pomislila sam da će operacija pomoći. Na VMA sam zakazala pregled, brzo i operaciju. ALI!!!!

Tri puta su me vraćali iz sale. Jednom jer nije bilo dovoljno anesteziologa, drugi put jer nije bilo dovoljno lekara, treći put jer sala nije odgovarala.

Napravila sam, zahvaljujući svojim političkim vezama čudo na VMA. Mama je kontaktirala i sa jednim od direktora, našla je na netu njegov broj telefona.

Pretili smo i sa televizijom, novinarima jer nije bilo normalno da mi tri puta daju raznorazne tablete i da me vraćaju iz sale.

Četvrti put, nakon silne frke, operisana sam i sutradan odmah puštena kući na kućno lečenje!!!!! 

Prolazila sam kroz pakao šest meseci. Toliko je bilo potrebno za oporavak.

Bila sam i sada sam manje depresivna, ali je jedna dijagnoza vezana za fizičko zdravlje zauvek ostala. Nisam mogla da imam PTSP stalno, morala je lekarka da stavi novu dijagnozu “ drugi trajni poremećaj ličnosti „. Zbog flach-back fenomena koji su bili konstantni. I veoma bolni.

Ove godine u februaru ponovo se desilo. Vraćam se sa prijateljima sa jedne sahrane. Jedna noga-leva, već mi je u automobilu mog druga. Druga-desna se krivi, čašica izleće, ispadam iz automobila!

Usledila je uobičajna panika. Prijatelji su se okupili oko mene. Tada je prišao moj divni kolega i svima naredio da se skone. Laganim pokretima je vratio čašicu na mesto.

Uzela sam slobodne dane. Lekar koji me je operisao, samo je slegao ramenima dok sam mu pričala šta se desilo. Nije me čestito ni pregledao.

Sada me kolena bole na promenu vremena. Problem sa flach-back fenomenima-upornim scenama -sećanjima na sve padove, nastavlja se.

Pomažem drugim ljudima na onom depresija forumu. Pišem knjigu, ali ne autobiografsku.

Radim. Na posao idem taksijem, ponekad se i vratim taksijem. Ne mogu dugo da stojim na mestu.

Zbog lekova koje pijem ugojila sam se. Držim neke dijete, ali ne vredi.

Trudim se da živim, ne da životarim.

Ali…bol zbog svih tragedija, bol zbog činjenice da ne mogu da nosim štiklice, bol zbog trajne dijagnoze…sav taj bol ostaje.

Hvala vam na razumevanju. Sve vas mnogo volim.