Teslio

 

А.        ДОДАТАК: РАДНЕ ПРОЦЕДУРЕ

 

Посао мора да се ради по одређеној процедури: каквој – зависи од фирме до фирме, али свакако да правила постоје. Не уче се на факултету из непознатих разлога, али су строжија од техничких:

 

- морате знати шта јесте ваш посао, шта може да се деси да јесте, а шта не смете да радите, јер угрожавате одређене ауторитете и ред фирме,

- посао се добија као задатак од претпостављеног, или овај одреди старијег колегу, којег ћете да "слушате",

- сарађујете са техничарима, цртачима, секретарицама, са пројектантима других струка, са представницима инвеститора и извођача, и по потреби - са надзорним органом и инспекцијским службама - у сваком случају искључиво по одобрењу претпостављеног,

- о свему правовремено извештавате претпостављеног и добро би било ако водите дневник који је доступан и њему,

- о разговорима са лицима ван своје групе (бироа) водите белешку, коју у копији достављате саговорнику и претпостављеном (он може да је достави и другим лицима),

- уколико имате нешто да саопштите или доставите документацију другој струци, шаљете допис - он мора да прође комплетан хијерархијски ланац - зна се ко је задужен за координацију међу струкама,

- сличан, још озбиљнији је поступак комуникације са лицима изван фирме: са њима се комуницира поштом која се заводи, а копије се достављају свима којих се тиче; односно - како је прописано,

 

-           сваки лист који "издате" мора да има свој смисао:

ако је део пројекта, на њему мора да пише (најбоље у виду кода): инвеститор, уговор, објекат, ниво пројекта (идејни, главни), фаза (грађевински, грејања, електро), део пројекта (статика, предмер) и лист,

ако је пошта: мора у предмету да има ово из претходног пасуса и озбиљан наслов, који објашњава пола текста,

радни цртежи такође морају да имају комплетну личну карту, са великом напоменом да су радни, тј. да подаци из њих још увек могу да се промене,

 

друго нема шта ни да се пише

 

за сваку активност у јавности, у круговима колега и у научним круговима, коју желите да спроведете, било да је то учешће у симпозијуму, или у каквој јавној акцији, можете да се представљате као намештеник своје фирме, једино ако вам то одобри меродавно лице.

 

Да не треба да сте паметни колико шеф, то вероватно наслућујете; али да не смете да се разумете ни у дактилографију, техничко цртање, па ни у добар део техничарског посла - то ћете, пре или касније, већ да научите.

 

 

 

 

 

 

 

 

Б.         ДОДАТАК: УПУТСТВА ЛОШИМ ПРОЈЕКТАНТИМА

 

 

 

Не сећате се ничег од факултетског градива; осећате да вас цео тај посао јако замара и одузима вам драгоцено време; сматрате да пројектанти у принципу тупе и да су ситничави - можда сте погрешили професију. У том служају имате 2 могућности: да поправите ствар, тј. да пробате нешто друго; или - да прикријете незаинтересованост и да се правите да сте богомдани!

 

Уколико се одлучите за ово друго (а не вуче вас), онда барем својој појави треба да дате привид великог пројектанта:

 

- увек радите, не сме нико да вас види без посла,

- будите ужурбани, гледајте на сат,

- будите ангажовани на више пројеката (по мало), као и на комисијама, саветима и састанцима,

- не користите паузу за доручак, на одмор идите "невољно, због деце",- шта знате, можда вас отпусте док нисте ту,

- ако већ себи морате да дате одушку - кафу или новине, онда нека сви знају да је то заслужени одмор ратника,

- нека не знају за ваше приватне телефонске разговоре,

- затрпајте радни сто пројектима, цртежима, приручницима, белешкама, телефонима, непопијеном кафом и непоједеним доручком; новине држите у средњој фиоци,

- наоружајте се роковницима, оловкама у боји, па записујте сваки разговор - мислиће да вам треба за нешто,

- пишите, подвлачите, имајте тајне симболе - нек' се мало препадају!

- имајте на столу увек свеже стране часописе и проспекте, (све шарено и у боји), учините све да уђете на какав међународни списак - па да вам стижу позиви на симпозијуме из Америке и Индонезије,

- шаљите радове на симпозијуме, примиће их - увек све приме, идите онда па излажите - то је лепа референца,

- изгледајте паметно, сталожено и систематижно,

- не истрчавајте се - да не виде колико сте шупљи,

- не уплићите се у стручне расправе, него накнадно, преко секретарица, наговестите како "немају појма",

- испитујте случајеве којих се никад нико није сетио,

- наоружајте се литературом на чешком и холандском,

- не реците никад ни "ДА" нити "НЕ", пустите нека време одреди шта је право,

- прчкајте мало око компјутера, то пали!

- будите љути на неког Живковића (из Косјерића),

- будите љути: пред подређенима - на шефа; и обрнуто!

- пред шефом пузите, после се наплатите на потчињенима,

- за нови посао енергично тражите што више младих и вредних сарадника - сва је шанса да ће га завршити и без вас,

- нека ваш млади сарадник буде интелигентан, вредан, надарен, бескрајно наиван и глуп,

- младог вредног сарадника сваке године похвалите, у четири ока, - у међувремену, нека живи од тога; на по 3 месеца извичите се на њега пред свима,

- са сарадницима се договарајте појединачно и иза леђа другима,

- ако не смете да се извичете на колегу, ви се издерите на неког млађег - знаће лола коме је то упућено,

- кад кренете ван бироа, носите са собом четврт киле цртежа - то оставља утисак запослености,

- не допустите да вас у радно време виде на нерадном месту - ништа горе од тога!

- лула, брада, наочари, бели мантил - зар још нешто треба добром пројектанту !? Обавезно извезите име на џепу, испред тога овеће "Инг." и омањи знак фирме.

- будите у току: позориште, тенис, градски трачеви,

- и знајте: више вреди грам имиџа, него кило рада!

 

 

 

Г.         ДОДАТАК: УПУТСТВА АМБИЦИОЗНИМ ПРОЈЕКТАНТИМА

 

 

 

Цео овај "есеј" требало је да помогне амбициозним пројектантима да не проналазе топлу воду. Овде ћемо само дати савете супротне упутствима лошим пројектантима:

 

- радите колико морате: није важан рад, него резултат! Ваш главни рад је размишљање, конструисање, испробавање, гледање туђих решења, консултације са колегама, прекопавање литературе за конкретним проблемом - такав рад тече и ван радног времена, па онда није од значаја да ли баш на послу "скапавате". А са друге стране - не смете ни да се распустите!

- имајте дневни план рада - нпр: ујутро телефонирам, после састанчим, доручкујем, од подне пројектујем,

- не губите време на споредним обавезама (синдикат и сл),

- користите паузу за доручак, викенде и годишњи одмор,

- на радном столу нека је само оно што вам тренутно треба; остало нека је тамо где сви мисле да јесте,

- ако позајмљујете документацију, обавезно пишите реверс,

- водите белешке о свим договорима и извештавајте надређене и сараднике,

- пратите часописе и нову литературу,

- идите на симпозијуме - да се одморите и обновите пријатељства,

- расправљајте са колегама - без расправе не можете бити сигурни у ваљаност свог става,

- користите компјутер ако знате његова ограничења и могућности и уколико сте у стању да предвидите резултат са 10% тачности,

- не љутите се нинакога - ви сте на послу, не на журки, уколико вас неко и насамари - ваша је кривица што сте се дали. Више нећете, а школа се плаћа.

- шеф и подређени су вам колеге, сваког поштујете - а хијерархија се зна,

- нови посао покушајте да одбијете све док имате велике обавезе на старим,

- младог вредног сарадника платите,

- са сарадницима се договарајте јавно и на равној нози,

- бежите са радног места када осетите да вас излуђује,

- упознајте колеге и са приватне стране - ипак пазите да не добијете етикету задушне бабе,

- кад се у радно време опуштате, не брините - најгоре што може да вам се деси јесте да добијете отказ, а промена најчешће - прија!

- облачите се пристојно и комотно,

- бавите се културом, спортом, политиком, хобијима - уколико вас занимају,

- и знајте: свеједно - више вреди грам имиџа, него кило рада!

 

 

 

Д.        ДОДАТАК: ПРИМЕРИ ТЕХНОЛОШКИХ ОБЈЕКАТА

 

а.         Термоелектрана

 

Моћни ротациони багери копају угаљ у оближњим површинским откопима и шаљу га покретним тракама. Испред електране је дробилана и депонија за стотинак дана, која гарантује миран рад система. У термоелектрани се сагорева угаљ или друго гориво, те се вода у котлу претвара у пару. Пара покреће турбину, а ова генератор који прави струју.

 

Електрана се састоји од: главног погонског објекта ГПО, електрофилтера и димњака, трафоа и елетроразвода, хемијске припреме воде ХПВ, помоћне котларнице, црпне станице, депоније пепела и пратећих радионица и администрације.

 

Угаљ стиже мостом преко ГПО у бункере у пољу ЦД. Бункери хране вентилаторске млинове: то су центрифугални вентилатори са застрашујућим масивним лопатицама, који мрве угаљ у прах и удувавају га у котао. Котао је правоугаона грађевина, основе

око 20 са 30м. Странице су му цевни "екрани", термоизолација и носећа конструкција, а кроз средину иде пламен. Висина котла зависи од капацитета и од калоричности угља; код Дрмна и ТЕНТ-Б је по 130м. Воду под високим притиском котлу обезбеђују напојни резервоари и напојне пумпе. Димне гасове преузима бојлер (економајзер) који им извлачи и последњу топлоту, а даље иду на електрофилтере, вентилаторе и димњак. Нуспродукт електрофилтера је беомал. Пепео који пада испод котла, залива се водом и багер пумпама шаље цевно на депонију. Пара покреће турбину, ова генератор, а генератор производи струју од 6.000В, која се трансформише на 220 или 400кВ и шаље преко разводног поља у систем. Пара се кондензује уз помоћ расхладне воде из црпне станице и онда је ејекторске пумпе убацују у напојне резервоаре. Резервоари су високо, на к.+16.0 или +30.0, како би се обезбедило напајање котлова водом и код најгоре хаварије. Исто тако, у машинској сали се налази систем за подмазивање турбо-генератора, са идентичним задатком - да ради и у случају било какве хаварије.

 

Распоред опреме у ГПО је следећи. У пољу А0-А су дизел-агрегат, аку-батерије, противпожарна машина и друга помоћна оделења. У пољу АБ је машинска сала, вискока да 30м, основе 30/100 и више метара, са турбинама на бетонским колонадама (турбо-столови) висине 10-15м. Преко турбине иде мосна дизалица за ремонт, распона око 30м и носивости 50 до 125т ГИШ на к.22м. Ту су и резервоари уља за подмазивање, кондензатори паре и ејекторске пумпе. У пољу БЦ је командна сала, електропросторије, водени развод, станица за редукцију притиска паре и напојни резервоари. У оси Ц је противпожарни зид, а у пољу ЦД - бункери за угаљ. Даље, до краја фасаде је котларница, висине до 60м, а кроз њен кров продиру котлови, небу под облаке. Напољу је бојлерско, електрофилтерско и вентилаторско постројење и на крају - димњак. Димњаци су једно време рађени високи по 300 и 350м, али садашња регулатива захтева оштрије пречишћавање, а мање димњаке.

 

 

Носећи систем ГПО

 

Конструкција испод к.0.000 је подрум дубине 46м. јако хидроизолован због обавезне подземне воде. Цео објекат се ослања на шипове, или ређе, на плитке темеље. Надземна конструкција се обично изводи као челична.

 

Попречна стабилност објекта постиже се вишеспратним рамом у пољу Б-Ц-Д, који на врху носи бункере за угаљ застрашујуће запремине. Преко крова А-Б обезбеђена је стабилност реда А и поља А0-А. Исто тако, конструкција поља Ц-Д (галерије у котларници) и евентуалног поља Д-Е (бојлерско и вентилаторско постројење) своју попречну стабилност остварују преко рама Б-Ц-Д.

 

У подужном правцу стабилност се постиже вертикалним спреговима у свакој од оса, као и кровним спреговима. Треба водити рачуна да се често ради о дугачким објектима те да треба радити дилатациону спојницу, на сваких 50-80м, а да последњи ред треба пројектовати тако да објекат може да се настави.

 

Носећа конструкција котла је "дилатирана" од галерија и крова котларнице. Ова конструкција чини неку врсту 6-појасног конзолног стуба, коме су, дакако, на пуно места изостављене дијагонале испуне, због прикључка великих канала за ваздух и гасове. Све у стилу величине- појасеви су лимени носачи кутијастог квадратног пресека, димензије 1200 до 2500мм.

 

Оптерећења су такође прилично незамислива: ремонтна оптерћења су реда 35кН/м2, односно 200 и 500кН по комаду.

 

ХПВ

 

У хемијској припреми воде врши се омекшавање, како се цеви не би пуниле каменцем и кородирале. То је објекат основе 40/40м, са подземним базенима дим.10/40м, дубине 4м, са лабораторијама на спрату и складиштем агенса у приземљу, и халом основе 30/40м, висине око 10м. У хали влада јака киселинска корозија.

 

Може да се конципира као хала са растером од 10м у оба правца и са краном/монорејлом на мањем простору.

 

Црпна станица

 

је класичан хидротехнички објекат, са много наоко непотребног бетона. Како се лоцира на насипу, најчешће се изгради у загату и доплута на одредиште. Челичне цеви расхладне воде пречника до 4м, дебеле су по 20мм. Оне се антикорозионо заштићују и полажу у земљу.

 

Транспортни мостови

 

 посебно ГПО-ХПВ често носе бројан сплет вреловодних, пароводних и других цеви. Потрено је да се осигура монтажа/демонтажа сваке поједине цеви, остави резерва од 30-50% за будуће потребе и обезбеди лак приступ ради надгледања инсталације и конструкције.

 

 

б. Висока пећ

 

Висока пећ за топљење гвоздене руде је један ћуп у који се одозго сипа мешавина висококалоричног кокса и руде, а одоздо удувава ужарени ваздух за сагоревање тог кокса. Први проблем високе пећи је Агломерација - погон за мешање масе за шаржирање. Ту се прима руда и кокс из вагона на истоварној рампи и развози у компонентне бункере, односно на депонију. Компоненте се после мешају и просејавају кроз систем решета, који силази неких 14м под земљу где се товаре 2 шаржирна вагона. Они наизменично путују косим колосеком до врха високе пећи и хране је са по 15-так тона шарже, тако што се изврну унапред и саспу шаржу на звоно. Звоно се окреће и правилно распоређује шаржу по површини растопљене масе и прихвата високопећни гас, који се диже из пећи. Како звоно није дугог века, изнад њега је монтирана кранска стаза, која га носи до најближег колосека - 50-так метара, између рекуператора. Гас се спроводи у рекуператоре где сагорева, како би ужарио свеж улазни ваздух. Продукти сагоревања спроводе се на електрофилтер, а одатле на димњак. Вишак гаса се предаје енергани, која производи струју.

 

Гвожђе из високе пећи испушта се при дну. Уз пећ је бетонски базен, подигнут од земље 7м, дубок до 3м, напуњен металуршким песком, у којем се озиђују канали од ватросталне опеке за спровођење потока гвођжа у лонце на вагонетима. Лонци су у композицији која пролази испод високе пећи. Због опасности од неконтролисаног изливања потока, локомотивом се управља даљински.

 

 

Носећи систем ВП

 

ВП је фундирана на масивном кружном темељу или на систему шипова. Суд високе пећи носи сам себе као ротациона љуска, а када се загреје и издужи - носи и све изнад себе. Ради се од ватроотпорног лима д=50мм и више. Изводница суда није глатка, посебно на делу где се удувава ужарени кисеоник, али то не смета преносу сила кроз љуску. Изнад суда формира се армиранобетонски или челични прстен, дим.нпр.2000/2000мм и пречника 10-20м - нешто шире од грла пећи. Ослања се преко стубова и спрегова на кружни темељ. Стубови истовремено служе и за ношење опслужних галерија око пећи, а спрегови су са кружним дијагоналама. Треба видети тај спрег, код кога ниједна дијагонала није добродошла (свака смета опреми), а носи на себи 4-10.000 кН! Срећа што носећи систем прстена остаје без ефекта када се пећ угреје...

 

На прстен се ослања "звоно" које можемо да упоредимо са ротационом пепељаром. На звоно стижу вагонети косим мостом од 50м који је такође ослоњен на звоно. На звоно се ослања и кранска стаза за мачку која мења звоно, дугачка такође својих 50м; када мачка ухвати звоно - силе у прстену се не промене! Ту се ослањају и канали за одвођење високопећног гаса.

 

 

 

Подизање радне коте на ниво +7м од ГИШ је уобичајено у црној металургији. Примењује се, како код високе пећи, тако и код разних врста ваљања и увек служи да би се испод радног простора спровео ситем колосека.

 

 

 

г. Транспортне везе

 

Објекте треба повезати стотинама веза, којима се, осим возила, крећу: тракасти транспортери и разноразни редлери, цевоводи, енергетски и сигнални каблови. Туда треба такође да прође човек, вршећи редовни преглед, или ради поправке. Ове се трасе, колико је могуће, удружују; па се: по врху постављају сигнални па енергетски каблови, ниже иду механичке и пнеуматске инсталације, још ниже водовод, и вреловодно грејање, а на дну - канализација.

 

Постоје 2 основна начина вођења транспортних веза: како је површина тла заузета саобраћајницама, резервисана за манипулацију робом, опремом, возилима, за производњу - то се трасе воде подземно, или високо надземно. Постоји изузетак од овога - ниско надземно вођење. Неко наше искуство говори да су Французи склони подземном, а Руси - мостовском вођењу.

 

 

Подземно вођење

 

У основи се практикује у градовима и са те праксе непотребно преноси на индустријске објекте. Остварује се или укопаним инсталацијама, када грађевинац нема пуно учешћа, или у не/проходном бетонском каналу. Дужина трасе је од 100м до 120км (градске мреже). Канално вођење је практичније од слободног полагања, јер омогућава надзор и интервенције, али има својих великих недостатака.

 

Канал је армиранобетонски тунел правоугаоног пресека. За мање попречне пресеке, ради се отворен са горње стране, што се након уградње инсталација затвара покривним армиранобетонским плочама, затрпава земљом и обнавља се коловоз. Ово је практично и код каснијих великих интервенција: канал се откопа и открије, тако да се интервенције изводе на отвореном простору (насупрот раду у уском тунелу). Лоше стране поклопних плоча су: нерешено заптивање и несуделовање у расподели момената у пресеку. За веће пресеке тунела не раде се поклопне плоче, него се простор за интервенције оставља унутар канала.

 

Канал мора, на растојањима од својих 10-20 висина, као и на споју са већим каналом, да има дилатациону спојницу, која компензује утицаје од неравномерног слегања, неједнаког оптерећења и скупљања бетона (које је доста скромно, обзиром на влажну средину).

 

Први проблем пројектовања и одржавања подземних канала јесте борба са водом: подземном водом, продорима површинских вода и изливањима својих и суседних инсталација. Потребно је да канал издржава одређени хидростатички притисак присутне околне воде, да је заштићен од продора површинских вода и да има решен прихват воде која је продрла у канал. Ово, нормално, није лако, јер да јесте - не бисмо ни знали за овај проблем. Није лако због нерешеног заптивања поклопне плоче - чак и ако је превијемо преко ивица канала, остаје међусобно заптивање: то се углавном решава заливањем спојница и покривањем тер-хартијом, што је слабо, а код првог одизања ни то се не врати, него светло пролази у канал. Исто тако, ни попречне дилатационе спојнице канала нису квалитетне. У најбољем случају, заснивају се на гуменој траци, која (чак и ако је правилно уграђена) има свој век. Тако нам се дешава да вода несметано продире у канале и наноси блато и све могуће ђубре. Па сад, ако већ нисмо били у стању да је спречимо - ваљда смо решили прихват те воде?! Авај - тако нешто сасвим је непознато: због своје дубине, канали не могу да се везују на кишну, или недајБоже на фекалну канализацију; прихват воде углавном нико не третира, а прање је већ мисаона именица. Немали број канала напуни се врх-врхом блата - у таквом окружењу ни инсталације (вреловоди, редлери) нису дугог века; а губи се и основна предност канала над слободно укопаном инсталацијом. Доста је уобичајена слика ревизионе (вентилске) коморе, која је соба 3*3м, пуне пунцате топле воде по којој пливају глодари.

 

Каналско вођење изузетно компликује трасирање: врло често нема више места за предвиђени канал - посебно што би требало да се води праволинијски. Подземље је, већ од раније, затрпано свим и свачим (види поглавље -Фундирање); горе смо на улици; доле не можемо од подземне воде, а и радови постају енормно скупи. Такође настају нерешиви проблеми када канал треба да се прошири/продуби.

 

Подземно вођење је, по мом мишљењу скупо и непрактично. Једина (условна) предност могла би бити естетика, обзиром да се све сахрани; међутим, и добро издизајниран мост је украс, сам за себе.

 

 

Ниско надземно

 

Ниско надземно вођење је кудикамо најјевтиније и има смисла ван насељених места, најбоље кроз пустињу, као и поред других препрека: ограде, пруге, пута, тако да се, код укрштања са катастарским путевима, диже/упушта, ради пролаза тог пута. Уобичајене дужине су 17км, а има и знатно дужих траса (транссибирски нафтовод). Осим што је јевтино, ово решење стварно нема других предности: деца трче по цевима и уништавају облогу, сељаци облогу краду, а краве и бициклисти се заглављују при преласку; ако се огради - онда се пуни смећем...

 

 

Високо надземно

 

Преостало решење је високо надземно вођење мостовима, које исто није јевтино. Доња граница конструкције је на 4.2004.500мм од нивелете путева, односно 5.800 до 7.200мм од ГИ колосека. Мостова за инсталације има разних - у зависности од пресека, оптерећења, природе терета и др. Мањи мостови се праве без пасареле, средњи - без плашта, а велики се облажу једнослојним лимом. Стубови се постављају на што већем растојању, пазећи, опет, на цену и касније могуће измене трасе - а главни критеријум за распоређивање је: у фронт са неким, раније постављеним стубовима, макар било и наопако! Важан критеријум бирања распона је и унификација унутар посла, односно са раније урађеним, као и са очекиваним мостовима. Економичан распон обично износи 1.5 висине стуба. Уобичајена траса износи 100 до 300м, а некад и по 45км. Недостаци надземног вођења су: висока цена и ружноћа; но овоме може да се доскочи, довољно је само да се поведе рачуна:

 

 - спретном унификацијом и избором челичних профила конструкција се знантно појевтињује и добија допунске поене због брзе израде и монтаже. Избором облоге и пода такође се скида цена: то не мора неизоставно да буде челични трапезасто профилисани лим и ребрасти лим одн. армиранобетонске корубе за газиште (али је добро да није запаљив); начин уградње (нпр. облога унутар конструкције, подужно положена) такође може знатно да појевтини облогу и убрза рокове за израду,

 - пажљивим пројектовањем врло лако се уклања пар ситница које руже мост. Уз консултацију са дизајнером или архитектом добијају се, додатком које линије, или нове боје, сасвим неочекивани ефекти.

 

Као ни код других технолошких објеката, ни код транспортних мостова није упутно "цедити" конструкцију: цевоводи на њој не понашају се баш онако како пише у машинској (хидрашкој) подлози, а док се још и не затвори, почиње убацивање нових и непознатих инсталација; тако да је мост, годину-две након изградње, искићен као божићна јелка; а да притом нити директор инвестиција, нити шеф одржавања нису у стању да одговоре шта је то све додато и за кога?

 

Код моста који носи гумену траку на ролнама појављује се сасвим специфично динамичко оптерећење: трака се креће одређеном брзином, ролнице су на једнаким растојањима и, када наиђе претежак комад - он урања између ролница и пропиње се преко њих. Уколико је фреквенција овог прескакања блиска ком тону моста, долази до страшних осцилација.

 

 

д. Вреловоди

 

Вреловоди су цевоводи са температуром воде преко 100Ц. О вреловодима постоји поуздана литература (в.Келог-УСА и "Пароводи код нуклеарних електрана"-СССР). Постоје и уходани компјутерски програми за димензионисање цеви и прорачун ослоначких сила. Међутим вреловоди се не понашају по рачуну: уколико смогнете снаге да се упустите у рачунски модел вреловода/паровода, уочићете следеће:

 

- вреловод се издужује у раду - због тога се монтира затегнут на пола издужења,

- колена су далеко крућа него права деоница, и не могу да се "апроксимирају",

- при одређеној деформацији долази до одизања са ослонаца што је адекватно њиховом искључењу,

- цев у колену тежи депланацији- тј. губитку геометрије пресека: изложена "позитивном" моменту заузима облик широке елипсе и рапидно губи крутост, док се при "негативном" моменту понаша обрнуто - добија на крутости,

- расподела напона у колену (крив носач) није равна, него параболична, па се ни рад не срачунава по стандардним обрасцима. Услед параболичне расподеле и суперпозиције Х и У момената, напон у колену врло лако достиже границу развлачења, те пресек пластифицира и долази до прерасподерле момената на "тврђе" крајеве,

- висока температура такође обара границу развлачења, те убрзава процесе пластификације те редистрибуције пресечних момената,

- редовне пластификације, у режиму свакодневног загревања и хлађења (што је стандардан режим рада вреловода), доводе до замора материјала,

 

па стога г.Келог није био ни сасвим блесав, када је 1930-тих одредио да се деоница вреловода рачуна као обострано укљештена и као обострано зглобно ослоњена, па да се димензионише на анвелопу утицаја.

 

Вреловод има значајна издужења услед загревања, која морају да се усмере, како не би дошло до спадања са ослонаца и до несреће. Стога се конципира у деоницама, дугачким цца. 100200*Д. Граница деонице је тзв. "фиксна тачка", где се спречавају померања (и евентуално - обртања); између су углавном "планарни" ослонци, који носе тежину цеви, али не спречавају померања у хоризонталној равни. На средини деонице поставља се "компензација", или се траса води у облику слова З или Л, што даје природну могућност компензације издужења. Стандардно решење је "лира"; у новије време користе се аксијални и зглобни компензатори. Аксијални омогућавају издужење/скраћење цеви, али им је мана што нападају систем са огромном аксијалном силом (радни притисак * површина компензатора). Зглобни компензатори су скупљи, потпуно растерећују цевовод од температурних напрезања, а век им није дуг; растерећењем омогућавају велике уштеде на челику за плашт цеви, као и на грађевинским радовима на фиксној тачки, те ту треба тражити њихову оправданост.