Teslio

НИКО ОД НИКУДА


Воз се опрезно успео на мост. Одједном у бескрајном блеску српскога мора: Дунав, са доконим шлеповима, мрачним складиштима, отменим Земуном и слуђеним сивим градом – Београд, као уморни лабуд, насео, прекрио обале, разлегао се докле око дохвата: драг, туђ, прљав и претећи – наша судбина и наша гробница.

Такав се видео и са Бежанијске косе (подругљивог ли назива) када је деведес’ пете трошио последње трунке разума у бескрајној колони трактора, смрти и неверице. Стотинама километара у људском стаду чекао је на тај подвожњак на брегу, та врата – а чега? ни тада се ничему није надао: смрт је остала иза њега, смрт је расла пред њим, његовом путу више није било конака.

Као другом да се све то десило: убого тракторче у недељно преподне, овај исти мост, само тада на север, свежина реке после велеградског пакла. Добри људи у Качареву, избица озидана на поклоњеној земљи – а шта више њему и баби и треба? Људи немојте, што нам живот продужавате?! Боље нас на Петрињску цесту вратите, па нас ви затрите - кад већ злотвори неће, да се уз свог Жељка смиримо!

Канцеларије, комесаријати, црвени крстови, српске гарде и орлови, редови, бескрајни, понижавајући.

Жељкове слике: ја у војсци са јаранима, Јасна из Двора, са купања у Задру, са обуке у Карловцу. Да је знао - сваки би се дан по три пута сликао...

Остало? Њихова троспратна кућа у Глини. Гараже, радионице, летња кујна, смочница, трапови, свиње, коке, плус... а кога то занима, ко у то уопште верује? Триста иљада? људи се смеју, веле “сви сте ви тамо оставили по триста иљада, за кој сте се онда бунили?” Тридест година у Сиску, педесет крај оваца, за ралом, за трудом... на спаљеној, потопљеној, са мапе обрисаној, непостојећој Банији.

И где је сада њихов Жељко? Неки су га у збегу видели, неки у Шведској, неки у у хладњачама - у Карловцу; веле да га је кум крај пута, без пола лица, нашао; кум вели да није, да лажу...

И због Жељка је престао у Нушићеву да одлази. Тресле су му се ноге, обузимала га врелина, све су му се причињавали неки, његови! Мрзео је те што су преживели, као и оне што глупо изгинуше; желео је вести о свом сину, а плашио се да чује оно што је одавно знао – да му син у псећем гробу снива.

Крајичак ока на шверцерској торби. Предати на Новом Београду, вратити паре, узети свој део. Није тешко, нити га брига да га уфате, његов је понос на Банији остао, у псећем гробу снива. Без најаве улећу у тунел: са замрљаног стакла гледа га старац упалих очију, у шверцерској униформи, док стене пролећу кроз његов празан лик. Старац окружеин дечацима – све Жељко до Жељка, зато тунел никако не воли, зато не може светла ауто-пута да дочека. Ко си ти, Никола Станићу, о каквој то Зорки причаш, о Жељку? Кога лажеш за триста хиљада? Све је лаж; није постојала Глина, ни црква, ни Банија, Жељка си измислио, и гроб међ звездама, и препуклу старицу накрај Качарева, са керушом која је једина сигурно жива? Ко си ти, Никола, јеси ли домаћин, јер ако ниси, са нама за сто не седај, имаш ли рода и порода? Ништа - само сени и утваре, постоји само овај тренутак, овај прљави вагон, што витла кроз утробу Београда као кроз ходнике Пакла, у њему старац без имена, рода, имања – ничега! Никола - Нико! Нико од Никуда, Нико без Ничега!!

Одједном јецај из целог бића: из руку са скупоценом робом, из утробе што предуго трпи, из сећања што се против себе бори, из старачких груди којима је стварност претежак терет. Јецај - а крик за оне који препознају старачку немоћ. Радознали погледи две стотине очију, тетовирани дечаци што на опште чуђење устају, позната питања. Клупа код Карађорђевог парка, полицајац са њим - на муци. “Јесте ли сад боље? Треба ли вам помоћ?”

Њих двојица у Малој Морави, обојица Од Тамо, један што више нема зашто, други што мора даље. Испраћају возове - преко ауто-пута.