Инстинктивно у нашем понашању
Инстинктивно у нашем понашању
Ми се јако дивимо чињеници да за собом имамо 10.000 година цивилизације, спремни смо неограничено да хвалимо и тумачимо своју духовност, религиозност и интелектуалност. И волимо да анализирамо своје поступке са речених аспеката, да углављујемо све у психосоцијалне и политичке оквире.
Међутим олако превиђамо својих 100.000 година дивљаштва, и пола милијарде година еволуције. Истина је да нас одређују и да нашим животима управљају много више инстинктивна понашања и обрасци који су се током свих тих година показали као делатни. А током тих година ми смо се углавном бавили једном једином идејом: да преживимо, да будемо бољи од других и да оставимо потомство које је боље од других. Игра је можда глупа, али доводи до тога да осванете у садашњости, наоштрени за будућност – за разлику од губитника, чије су се еволуционе гране негде погубиле и осушиле. Можда достизање садашњости и није тако неки епохалан успех, али стигли смо баш ми, који смо потомци најбољих тркача, те следствено томе – и сами расни тркачи!
Како то ми тежимо будућности? Преко потомства, свакако: наш циљ је, када се оголе све цивилизацијске пресвлаке – моћно и пробитачно потомство, које ће наше име и наше гене узнети у следећа поколења.
Мушкарци и жене, свако са различитом тактиком, гледају кога ће да зачарају и упрегну за своје циљеве, премда би се рекло да је циљ идентичан. Мушакрци имају једноставнију стратегију: повалити свако чељаде које може да им роди. Касније, како слабе његови капацитети, почне да тражи ону:
- са савршеним генима, здраву и супериорну,
- сјајне плодности – да лако изнесе трудноћу, порођај и материнство,
- пожртвовану и одану деци и кући.
Ако се први услов чита из генетског мириса (а то је нешто о чему ништа не знамо, што нам само кида утробу када се појави), из дугих ногу и сјајног тена; ако други услов доказују дуги прсти, шаке и стопала, наглашени кукови; а за трећи нам ваљда остаје једино да кажемо „види, баш ко моја мама..“ те се тако добар део мушкараца жени копијом своје мајке (мада то снаје не воле да се каже ))
Стратегија мушкарца не иде даље од поваљивања (са избором исправне цуре за дуги посао подизања деце). Иза поваљивања, следећих 20-так година, мушкарац би са уживањем седео у кафићу, мувао нове и све млађе кандидаткиње и са поносом показивао своју децу „пази га, исти тата!“ где би им и уделио 5 или 10Е да се лепо почасте сладоледом. После 20 година деца би већ и постала занимљива, са аспекта: да су дужна да се старају о остарелом и истрошеном оцу.
Толико о мушкој стратегији. Само да скренем пажњу: нема дакле тог социјалног, религијског, нити политичког слома, нема економске логике, нити друштвених, ни моралних препрека – да мушарац не пожели сваку цуру дугих ногу, са дупетом као поштанско сандуче и са оним сјајен у очима „изгураћу ја са њима – био ти ту или не!“ Мушкарац се понаша као молекул са пар слободних валенци: нека само наиђе исправан радикал – он ће њега да смота, има све да пршти!
Женска је стратегија далеко компликованија. У некој циничној подели Бог је женама закинуо на снази, али дао задатак да подижу децу и да остану уз њих док им не израсте перје и док не науче сами да лове. Модерне жене ће рећи да је то неправда, да је на делу балканска тупавост, неодговорност, ваљда и заосталост – жене свако понашање, које им не одговара, крсте неморалним. Али је чињеница да свеједно желе децу – пуно деце!
Па како се сналазе: тако што себи хапсе роба, који ће да надомести њихов мањак снаге, а притом не мора да је паметан, јер жене са те стране немају проблема. Шта још жени треба да би кренула да рађа: треба јој топли, безбедан дом, треба јој сигурно издржавање. И ту се дешава поново инстинктиво одлучивање: када жена угледа поузданог човека, дом који може да буде њен и какву-такву сигурну будућност – она се отвара као цвет и затрудни у року од одмах (после, када посао приведе крају, она се пита „не знам шта ми би, где су ми биле очи?“, што уме да се пита и њен „човек“).
Имати свој дом значи: имати своју кухињу, своје купатило, спаваћу собу и телевизор. И није паметно наметати женама да деле ишта од овога. Ћерка, кад мало одрасте – запази да су стан и приходи савршено згодни и практични за њу и зета, те почне да се пита: докле ће ово двоје лапонаца да ми ремети животне планове? Ако уђе у туђу кућу – истог часа све испретумба, обележи својим мирисима и изгебе као мачка. Наравно – када све означи као своје, следећа идеја јој је: потомство !!
У неко праисторијско доба (а у њему смо највише боравили) живело се у породицама од 4-5 мушкараца и жена и непознатог број деце. Жена је мушкарце везивала сексом и старом игром уважавања, ако устреба и дивљења. Међутим – паметније је било да су деца од Вође, те се тако и она пажљиво давала Вођи у плодне дане, а оне остале препуштала својој браћи и полубраћи. Вртели су се ту и неки ловци, врачеви и скитнице издалека, а знамо да је од очева издалека потомству увек здравије.
Тако да данашња жена везује уз себе полубрата, мушкарца који баш нема куда да побегне, и за којег је мала шанса да ће га нека друга преотети – јер таквих (Шмокљана) има под сваким каменом. Притом је срећна ако има и Заштитника – директора, мајора или макар кокаинског барона – ма нема везе, опаки мушкарци се препознају, имају и они неки свој мирис.
Ко жени загорчава живот: један Станислав, из Тузле/Франкфурта/Мелбурна.. никад му се не зна – човек који се појави једном у 3-4 године, и чији глас преко телефона распрши у парампарчад њене 3-годишње клетве и заклињања: да га „никад, али више никад!! “ неће погледати, загрлити, примити, утонути у тај проклети мирис његових осмеха.. То је тај скитница у чизмама од 7 миља, за којим жене луде, али не може ниједна да га има. И која се покрене за њим, преко Алпа и Океана – доживи после 3 месеца да се пробуди сама у непознатом граду, таман са толико пара да се јави свом блентавом мужу да дође по њу.
Жене се не удају за директоре, ни за скитнице – зашто, па то би значило да си удата за целу фабрику, или још горе – за пола Европе, у овом другом случају? Не, оне су срећне уз своје послушне мужеве, али то не значи да могу без оне двојице. Само – не мора све да се обзнањује.
Проблем настане када деци израсте перје, некако – када најмлађе почне да пушта бркове. Ту жени спадне ужасан страх са плећа: преживела су сва, делују да су нормални, одговорни и амбициозни. Међутим, тога се тренутка постави питање њеног шмокљастог мужа: потреба за њим сада драстично опада – панике су прошле, а са паникама и потреба за трпељивим човеком, кога никакав ђаво не мож да избаци из такта. То су године када се оне најженственије предају маштаријама и виртуелним флертовима, оне чвршће баце се у праве романсе, а оне мушкарачкије – оне се театрално разводе „е па доста сам те вала и ТРПЕЛА“ – то кажу свом мужу, које су изабрале као савршено шмокљавог и сатерале у алкохол и депресију својим презиром.
Та (промискуитетна) епизода потраје неких 7 година, до менопаузе. Менопаузу жене ужасно тешко доживе, управо као шамар и увреду судбине – као крај живота, женствености, човечности. Иза тога су склоне да се живе сахране, осим оних које су се окружиле љубављу, па ни не примете које године пролазе.
Please login to post a comment