Сњег

Categories: uncategorized
Tags: Мала Моја Не Уда Се За Ме, Rat 90-Tih, Избеглице

Сњег је пао на орове гране

мала моја не љути се на ме

 

Када сам пред школом гледао за твојим коњским репом, како замиче у маси девојчурака; када сам те сачекивао на Аутобуској, уморну и зрелу, погоспођену и светску – сваког петка, па сваког другог, па би тих петака можда било још рјеђе – да се тих година није запуцало .. Рекосмо – добро, идем у војнике, српство се брани, неће то дуго: ето нас до зиме – под једним кровом, нас у једној соби, нас под једним јорганом...

 

ееехх, мала моја, не љути се на ме ...

 

Личило је на бајку – бајку коју држиш за дизгине, док зри као погача пред печење. Мого си у дан рећ што ће бит сјутра, а што на прољеће, мого си се пожалит како је све то предвидљиво, досадно скоро.

 

Па рекосмо: нека тебе у Биограду, сигурније је, има се појест и склонит, таман да завршиш студије. Рекосмо; и ти оде Мирковића-трансом, на товару ракета, бојевих глава и конзерви. Лијепа и насмијана, пошље си у мојим сновима бивала све љепша и све насмијанија, само су очи престале да ти се смију – а мене је, од те твоје туге, стала нека ледена зебња за срце да фата.

 

Неста дизгина, ка' да их никад било није. Крену живот мимо-нас и ми мимо њ'.

 

сњег је пао на орове гране

сњег је пао – стазе завијао

 

Не знаш каква је зима у рову – поживотињиш, остане од тебе само иловача: мислиш колико животиња, осећаш колико глина, паштета ти празник, смрт – телевизија. Када сам за Беoград долазио – 15 ми је дана требало да иловачу саперем, 15 да ме препознаш, 15 да се сјетимо ко смо једно другоме некад негдје били?

 

Те се и овај јадни рат заврши јаднијим збијегом. Мала моја – били смо под једним кровом и једнијем јорганом, ал' џаба! Косу си скратила, подочњаци те напали, а страшна туга кроз тебе тукла, док сам те невјешто у мраку грлио. Бјеше наше, наше бјеше и наше нестаде!

 

Па ми је – да пођем за Канаду – синуло, да се барем пара намлатим, кад друго не умијем?  Моребит паре да ће залијечити што се залијечити не да? Те одох, и неког се врага намлатих .. ал се теби јавити смио нисам. И дође мала Љиља, десет година млађа; и научи ме: да се живот живи – сад и овдје, да се не чека, не сања, не жали и не броји. Да је ту – један, брз, суров и кратак: ко уз'о – узо, ко не уз'о – нема кајања .

 

мала моја – не уда се за ме

No comment.


Please login to post a comment
dulebg
SERBIA
posmatrach