Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ' svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.
Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.
U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...
I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Jovan Dučič
Please login to post a comment
Pij, kurvo nocas iz moje caše,
nek’ žudnja oko ti zamuti
da osetim te svu
i miris tvoje, picem uprljane puti,
a vi cigani prokleti bili,
što me gledate tako?
kao da nikada niste videli
kako je neko kao malo dete plak’o.
A ti me gledaš, kurvo!
Misliš uzeceš mi pare
ne dam ti ništa, uzecu ti sve.
Da vidiš kurvo, kako se kurva vara.
A vi, cigani, tiho svirajte
ja placam vas i vašu pesmu
da vidiš kurvo, kakva je pesma
koja se o tebi peva -
ja propao covek, ti propala žena
mi više nikada necemo šetati,
niti deliti nežnost i smiraj sutona
ona je otišla vozom od jednog vagona
ona je otišla da se ne vrati
njen odlazak je otvorio flaše
pevam i ja tebi lepoto mojih
propalih dana
i možda nekad, a slutim
da ce biti kasno.
Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka mi oproste,
pevam jer prošlost mi neka
i necija treba,
da zaboravim i prebolim
jer bio sam covek kafanski,
ne sanjiv kao grobar,
ja samo želim da me nocas neko voli.
sergej jesenjin
p.s.
nezan je ducic,ali mi ova , nekako , a i nije vazno. svako na svoj nacin...
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Simbol
Gledam tvoje krupne oči zljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.
Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna zeno, kroz život i mrenje
U slavi instikta ti si samo sveta.
Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca,
I ti si božanstvu bliža nego meni;
Više zakon svat, nego zakon srca.
DUBROVAČKI MADRIGAL
Večeras, Gospo, u Kneza na balu,
Igraćemo opet burni vals, ko prije;
S radošću na licu minućemo salu,
Kao da nikada ništa bilo nije!
A zatim će doći veseli kadrili,
Muzika će strasna da huji ko bura;
Gospođe će biti u mletačkoj svili,
Gospoda u ruhu od crnog velura.
Zatim će vlastela u zbore da tonu!
Mlađi o junaštvu, pesništvu, i vinu,
Stariji o nebu, o starom Platonu,
I o skolastici, Svetom Avgustinu.
Mi ćemo, međutim, sesti u dnu sale,
U meke fotelje, ne slušajuć' tezu,
I napisaću vam, hitro, ko od šale,
Jedan tužan sonet na vašu lepezu.
Posebno hvala Ivy mom "saučesniku" u Dučiću na:
"Gledam tvoje krupne oči zljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta".
Moja ljubav
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.
Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
Dučić, naravno :)
Navodim samo omiljenu strofu omiljene mi pesme Zalazak sunca (cirilicom)))
<…>
Опет једно вече ... И мени се чини
Негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
Тужна, и у сенци смарагдових гора -
Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...
Тешка је, бескрајна вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
<…>
Ulicu pogreših i predgrađe
I lutah dugo da tebe nađem
I na zapadnoj kapiji bejah
A tebe nema što to nije taj grad
Putujuć dalje sa tugom sretah ljude
Koje ne poznam koje ne razumem
Što to ne bejaše moja zemlja
Što u domovini mojoj
Drukčije govore il ćute
A ja tebe tražih…
Evo jutros iz Trakije stigoh
Četres leta prođe a tebe nema
Što te Bogovi od mene skriše
I mene od tebe
Što si najlepša u licu i u duši
Što govoriti umeš lepo a ljubiti još lepše
Što te zanosnu svako gleda i uzdiše
I Car i gospoda i robovi sa pijace
A ja ti ni ime ne znam nit te naći mogu
Ljubavi moja…
Milomir Bata Cvetkovic
i da...;
"На домаку ноћи, тишине и таме."
Dučić je veoma razlikovao "noć" od "tame" ,
na samo njemu "Dučićevski" svojstven način.
"Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema."
.............
"Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio"
............
"Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije".