Teslio

Izlazili smo iz Bistroa kao dve gomile mesa na klimavim nogama. Ni ona a ni ja nismo mogli da spojimo dva koraka u liniji. Teturali smo se prema taksi stanici, drzeci se jedno za drugo. Zaostali prolaznici su imali svojih problema, u istom stanju kao i nas dvoje, nisu nas primecivali. Svako koga sam uspeo da "proskiljim" imao je neku svoju ne bas treznu pricu i iza sebe trag koji smrdi na alkohol...

- Ej, a da ti nisi neki manijak mala? CItao sam da ima takvih cica, pokupe te negde, odvdu kuci, pa iz ormara iskoci par likova, iskaraju coveka, uzmu mu pare i izbace na ulicu negde....

Samo me pogledala. 

- Aj, ne seri, majke ti.

Prolazeci pored taksi stanice ja je upitah kuda idemo. Rece da idemo tu negde, blizu, odmah iza Banovine. Nastavio sam da se teturam sa njom, cak smo poceli i za ruke da se drzimo, cutali smo, koracali, svako u svom filmu. Meni je kroz misli prolazilo kako cu da krenem ovu cicu, kako ce me neko sacekati tamo i uzeti novcanik, prebiti i silovati, kako sam planirao da idem na najlon sutra, odnosno danas, ali kako necu moci da ustanem i bog zna sta jos. O cemu je ona razmisljala, nemam pojma. Nikad valjda i necu znati.

Stigli smo do ulaza u njenu zgradu. Ceprkala je po dzepovima, zatim po torbici, trazeci kljuc od ulaza. Mislio sam da cu se upiskiti. Konacno, otvara masivna vrata od ulaza, ja se okrecem jos jednom ka praznoj ulici, kao da se pozdravljam sa svima, i ulazim u zgradu. Zgrada mirise na budj, na vlagu, starost. Starogradnja. Da smo usli preko dana, siguran sam da bi ove stare mirise zamenili mirisi nekoliko razlicitih kuhinja, malo bi mirisalo na peceno meso, malo na kupus, papriku.... 

Hodala je ispred mene niz mracan hodnik. Sa nase desne strae ostale su stepenice koje vode na prvi sprat. Spustio sam saku na njeno rame, okrenuo je ka sebi, privukao i poljubio. Uzvratila mi je poljubac, ispustajuci mazan uzdah od kojeg sam se u trenutku uzbudio. NEzno me je odgurnula, sve vreme ljubeci me, uhvatila me za ruku i ubrzanim korakom nastavila niz hodnik.

- Moj stan je u dvoristu. Tu smo, ne brini.

Duboko je disala dok je uzurbano otkljucavala vrata svog stana. Stan se nalazio u nekoj vrsti dvorista, zaseban i odvojen od zgrade. Malo dvoriste je pripadalo zgradi, koliko sam ja mogao da shvatim.

Odjednom mi se ucinlo da ni ona a ni ja nismo pijani. Uteturali smo se u njen stan. Sve je mirisalo na pomorandze, kroz prozor je stidljivo upadalo svetlo sa lampe iz dvorista, nogom sam zalupio vrata iza sebe dok me je vukla za rever u prostoriju spojenu sa ulaznim vratima.... Drugom rukom je pokusavala da se resi jakne, izuvala je patike i odbacivala jednu po jednu sa nog, ne odvajajuci svoje usne od mojih...