Teslio

Oni koji su išli sa mnom na više spratove beogradskih nebodera znaju kako to izgleda. Oni liftom, ja pjehe, pa kad stignem, sve moleći boga da ne preminem do gore. Kad idem u privatnu posetu, zvrcnem na interfon i obavestim ih da pripreme slatko i vodu da se povratim.

Znači, da vam nepričam, penjem se koji god da je sprat u pitanju.

U poslednjih dvadeset godina ušla sam samo dva puta u lift, jednom sa NikiBGd, jednom sa Milojem i sve vreme sam zvocala, to zato što ih nisam dobro poznavala pa me bilo sramota da histerišem, inače sad, teorije nema.

 

Elem, sama ne bih ušla ni za živu glavu, kad god jesam ostala sam zaglavljena između dva sprata u samrtnom ropcu – sa’ću se ugušim, zbogom svete.

Ljubimac je na primeru lifta stoposto ubeđen da ga ne volim jerbo nijednom nisam ušla sa njim ni na zapevanje – meni za ljubav. On s torbama liftom, ja do stana ko planinar, sve brekćući.

Juče uđem u jedan taj beogradski neboder. Poslovni. I promičem pored liftova pravo ka stepeništu. Kad jedan uniformisani, čuvar li je lift boj li je, ne stigoh da vidim, kaže – Aj’ te sa mnom. Ma jok ja, ne vozim se. Ma aj’ te. Ma jok, bre, ću precrknem. Ovo sam mu suptilno objasnila. Ma aj’ te, i uvuče me unutra! Vrata se zatvoriše pre nego što mu se mile majke. Lift krenuo, ja odmah blokada i govora i misli i disanja i života, kukala mi majka.

Braćo i sestre, lift onaj moderni, ne znaš dal ideš na gore, dal na dole, dal uzlećeš, ni gde si, nikakav šum, bre, ko u konzervi. Ovaj uniformisani poče me teši da se ne plašim, neće stane, a i ako stane tu je on, sve tako nešto bezveze s tendencijom da se uspaničim još više.

Osetim kako mi klecaju kolena, srce ide ka predinfarktnom stanju i da očas posla mogu se strmeknem u nesves’. Srećom, lift valjda brz, vrata se otvoriše iako nisam osetila da staje i ja izleteh, aman isto kao Ptica trkačica, sve petama u dupe. Ne rekoh mu ni hvala, ni doviđenja, ni – jebi se, more, kretenu, kad kažem neću, to znači neću!

Nekako se povratim, obavim poso i sve šunjajući se kroz hodnike se dohvatim stepeništa da me onaj opet ne na’vata da me vozi do prizemlja.

Prepričavam sinoć ljubimcu, on onako između smeha i plača kaže – ti kakva si, ladno mog’o da ti kaže ko Bata Živojinović – sa’ću te karam! – tako obamrlu.

Šta, bre! Da mi je reko da će da me kara ja bih bila sva srećna! Mislim, ne bih bila srećna, nego bi mi to bila boza situacija, samo da nije u liftu. Odmah bih se razbesnela, pitala – koga, bre?! – i počela da se dernjam, eventualno ga tresnula s tašnom, a u njoj imam od mobilnog, preko foto aparata do diktafona, zaključno s ključevima, garant bih ga obezglavila.

Al’ jutros nešto razmišljam, on možda i jeste neki napasnik, i možda voli ovako prezrele kao što sam ja, svakako nije normalan kad vreba da vozika žene gore-dole liftom.

Al’ ja stvarno obamrla, pobelela, pozelenela, ko zna kakva sam bila, vid’o čovek nema strasti, čak ni ubilačke i pustio me.

Kako god, meni još nije dobro, ne podnosim liftove!

Pa molim sve vas koji povremeno idete negde sa mnom – ne uvlačite me u jebene liftove, ili ću da umrem, ili ću vas da udavim. Ne tešite me, ne govorite mi da neće ništa da se desi, baš me briga, ne vozim se liftom, atakuje mi na život.

Ako me volite. 

Autor: Mahlat - www.mahlat.rs