Teslio

O tome kako me spopadnu neke tuge. Davno, još pre onog rata, moj pradeda je u nastupu ljubomore ili nekog drugog ludila potegao moju prababu Angelinu ciglom. Pogodio je u petu, otvorila se rana, počela da krvari, Angelina je oprala rakijom, pogledala Milutina kao da ga vidi prvi put u životu i nastavila da radi svoj posao. Posle nekoliko dana noga se nadula, Angelina je hramala, pravila se kao da noga nije njena, vukla se tako par meseci i umrla. Imala je 29 godina.

Mnogo, mnogo godina posle toga, pradeda je kad god se napije, naručivao pesmu “Angelina vodu lila” i plakao. A mnogo, mnogo godina i posle toga, kada se moj deda oženio, njegova žena, moja baba, je mom pradedi Milutinu godinama pevala ovu pesmu dok su pili kafu ispod jedne kruške u dvorištu. Milutin bi počeo da pije, sporim korakom izašao iz dvorišta, otišao u kafanu i vraćao se u gluvo doba noći. Tako pijan, kada se vrati kući, nikada nije ušao i legao u svoj krevet, spavao bi u šupi, na uglju. Kažu da ga je bilo sramota od snaje da tako pijan uđe u kuću.

Moj deda, njegov sin, u to vreme je bio već mrtav, streljali su ga partizani, nikada nismo saznali zbog čega. Deda je pre rata imao kafanu a njegova pesma je bila “Sedamdeset i dva dana”. Niko ne zna zašto baš ta pesma, ali pevali mu je cigani kad god ga ugledaju. I u kafani i ispod one kruške.

Prolazile su godine, Milutin, pradeda, se jedne noći napio, otplakao svoje, vratio se kući, legao na ugalj i umro. Pijan i uplakan. Te iste godine, oženio se moj otac. I tu, u dvorištu, napravili su svadbeni ručak, negde pored one kruške. Između ostalog, mama i tata su dobili čaše, dve su nekako preživele sve ove godine, punih 53, i iz jedne od njih ja uveče, kad završim sve, pijem vino, evo baš kao sada.

Moja mama nije živa već 12 godina. Kad god uhvatim tu čašu nekako se spojim sa njom i zamišljam kako je onako mlada te čaše ređala u starinski kuhinjski kredenac i počinjala da gradi svoj život. Ona je iz bog zna kog razloga plakala uz ruske romanse.

Prošle nedelje došao moj otac da me vozi u Kragujevac.

Vožnja sa njim vam liči na brdsko planinske trke. Si piškila? Si kakila? Polećemo! Nikada autoputem, to mu dosadno, u ovoj varijanti preko Avale. Usput ispriča priču o svakoj kafani, od Beograda do Kragujevca, ko bio gazda, šta je bilo najbolje, čak i o onim kafanama koje odavno ne postoje. I pretiče, mislila sam istovariće me ili tokom preticanja ili u nekoj krivini. Mene posle tri dana bole noge od kočenja.

Godinama, na jednoj krivini, pita me – sam ti prič’o kad sam se ovde prevrnuo. Jesi, kažem ja, svaki put, a što? Pa, bilo pijano, odgovori on. A što si, majke ti, potezao iz Kragujevca čak ovde? Pa bila dobra muzika, kaže on, rasturali neki cigani.

I tako dođemo do pijanstava i one kruške. Jer ja kad sam se rodila i ispala ovo što jesam a ne Dimitrije koga je on očekivao, cigani su mu pevali ispod te kruške jednu mnogo tužnu ljubavnu. Što tužnu ne zna da kaže, ili neće. Ta kruška odavno ne postoji, mnoge kruške su ustupile mesto zidovima, ali postoji pesma. Isto tužna, i tata isto nakrene neku.

Ove godine, gledam mog oca, nekako se smanjio, i u težinu i u visinu, jedino mu je pamet ostala ista. Ali, nekako mi je tužno kad god ga pogledam, sve imam utisak trepnuću i nestaće. I mnogo mi je tužno što je sam, sad kad mu najviše neko treba.

I tako, ove godine, drugi dan slave, onaj dan za komšije, moj brat dovede dvojicu i oni mu zapevaju pesmu što su mu nekada, kad sam se ja rodila, pevali ispod one kruške, a on pio, dal od radosti što sam se rodila ili od žalosti što nikako nisam mogla da budem Dimitrije, ko bi znao.

Meni stajala knedla u grlu dok sam ga gledala onako malog.

Sutra je mojoj ćerki rođendan. I onda je moj otac došao s muzikom, pisala sam o tome, samo ja se ne sećam šta pevaše te noći dok su lomili čaše.

I, eto, pomalo tugujem. Što je život tako nepravedan pa mnogi ljudi koji su sedeli ispod one kruške više nisu živi, što ih nisam upoznala, što ne mogu da vidim čega njihovog ima u meni, ili mom detetu.

Ali, naravno, živeli!

Gore na slici je ona čaša. Ona je nadživela mnoge događaje i moja je spona sa nekim ljudima i onom kruškom.

A ovaj mali čovek na videu je moj otac. I ona pesma, što se pevala ispod kruške. 

 

Autor: Mahlat