Teslio

Bio je 22. avgust. Dan kao i svaki drugi. Vrućina, nemoguće da se diše, da se bar pet minuta bude napolju, na suncu. Zraci su se lagano provlačili kroz roletne, stvarajući vesele šare po neredu u sobi. Ležao je u krevetu, čupkajući plišani, crveni jastuk u obliku srca. Nekada je mirisao na nju…

Taj dan, dan kao i svaki drugi, nosio je jedno sećanje. Koje nije bilo obično. Nije bilo kao i svako drugo. Bilo je posebno. I lepo, i, čak posle toliko vremena, neverovatno. I nestvarno.

Pre sveg tog vremena koje je prošlo, malo pre tog 22. avgusta, on je isto tako ležao u krevetu i razmišljao. Šta će sa poslom, šta će za pare, šta će sa kolima. Ide sestrin rođendan, osamnaesti, šta da joj kupi. Razmišljao je da li da ide sa roditeljima i bratom na more. Smor. Nije mu se išlo. Bio je dovoljno mator za nešto tako. Problemi, problemi.

Ipak se odlučio da ode na more, i, nije se pokajao...

Snašao se za pare, prošao je rođendan, rešio je da ode na more. ‘Ajde nek im bude. A i što da ne? Mogao bi malo da se odmori, opusti, ništa mu neće faliti da se par dana kupa u divnoj, plavoj vodi Jadranskog mora. A i malo da se sunča. Pa posle da zeza drugove kako je mnogo pocrneo, a oni svi beli. Ma, neka ide život! Seo je u autobus i krenuo.

Obično, kada tako ima mnogo vremena ni za šta, čovek se baca u neko duboko razmišljanje. Koje i nije uvek toliko pozitivno. Ma, zašto li sam i polazio, pomislio je. A na TV-u u autobusu “Žikina dinastija – Došlo doba da se ljubav proba”. Milina! A ljubav? No comment.

Konačno je stigao, našao se sa roditeljima i, naravno, otac je odmah počeo da ga zeza. “Jao, ima ovde jedna devojka baš za tebe!” Smračilo mu se. Kad god mu otac tako nešto priča, to znači da ga žestoko, da izvinite na izrazu, zajebava! Sedeo je smoren, slušajući očeve fore i fazone, kad ono…

Kratak teksas šortsić, lepe, pocrnele nožice, plava, čupava, kratka kosa i najlepše zelene oči koje je ikada video! Sve to u paketu je izašlo iz susedne prikolice. Kao u usporenom snimku. Kao kroz maglu je čuo oca kako mu objašnjava da je to ta devojka, odakle je, šta je i tako to. “Ma, znao sam da će da mu se svidi!”, otac nije prestajao da priča. A njemu je kroz glavu prošlo samo “može, može”.

Činilo mu se da sanja. Dan mu se odmah obojio najlepšim, najtoplijim i najsrećnijim bojama. Bio je srećan što se ipak odlučio da dođe. Čoveče! Nešto se tu čudno dešavalo, nije gledao njenu građu, atribute, non-stop je gledao njene lepe oči, slatku frizuricu i slušao njen čaroban smeh. Gledao je kako joj otac namešta kosu, onako u šali, dok su sedeli zajedno i sa gorčinom razmišljao “hoću jaaa!” Mnogo se sunčala, stalno je čitala neku knjigu ili slušala muziku, a njeni su stalno bili tu negde. Bilo mu je glupo da joj priđe, plašio se da će ga ispaliti, da možda ima dečka. Ali, ona je bila nestvarna! Morao je da se upozna sa njom!

Jednog dana, tog 22. avgusta, ukazala mu se prilika. Bila je sama na plaži, čitala je. Polako joj je prilazio, noge su mu klecale, bio je nervozan. Pobogu, kao da imam pet godina, mrštio se. “Komšinice, izgorećeš na suncu”, otelo mu se uz smešak. Jadnik si, istog trena je pomislio. Mogao si nešto bolje da smisliš! “Hahaha, neću”, odgovorila mu je zaklopivši knjigu. Aha, želi da priča sa mnom, prošlo mu je kroz glavu dok ga je ona sa osmehom posmatrala. Bože, preslatka je!

Pošto se malo sabrao, započeli su konverzaciju. Kako se ko zove, godište i tako to, standardno upoznavanje. Ubrzo su prešli i na druge teme i vreme je proletelo dok si rekao ‘keks’. Na kraju ju je, bezveze, pitao šta čita. Ona se nasmejala, za trenutak stala, a onda mu, bez reči, pokazala knjigu “Izvini, ali ti si moja ljubav”. Nešto ga je preseklo u trenutku, nasmejao se. To mora da je bio neki znak!

I zaista, kao u najluđoj bajci, u priči koja se samo dešava na filmu, u izmišljenom svetu, taj naziv knjige je postao stvarnost. Ostali su u kontaktu, posle mora su se videli i smuvali. I tada, tada je počeo san. Nedelje i nedelje poljubaca, zagrljaja, dugih šetnji, držanja za ruke a kasnije i nečeg ozbiljnijeg, iz dana u dan smeštale su mu zaljubljen i srećan osmeh na lice. Osećao se neverovatno, ona je bila neverovatna! Nežna, topla, osetljiva, zaljubljena, luckasta, otkačena, dobra i lepa. Njegovo malo, čupavo, žuto pile. A on njen medvedić dobrog srca. Svašta su prošli zajedno, mnogo toga po prvi put, bila je to velika, jaka ljubav. Kako samo mlado srce može da zavoli. Tako su se oni voleli. Neopisivo. Neobjašnjivo, dok se ne proživi svim svojim čulima.

Sve što je lepo, kratko traje. I kada ste na vrhuncu sreće, padnete i dobro se razbijete. I sva čarolija nestane.

Nije sve bilo savršeno. On nije bio savršen. Mnogo ju je povredio. Sebe je povredio. Desilo se da su raskinuli, da je promenila broj, da nije htela da čuje za njega. Desilo se to, da svi lepi trenuci, sve što je bilo tako neopisivo dobro i lepo, nestane. Pukli su, kao srebrni lančić koji mu je poklonila za rođendan, te večeri kada ga je ostavila.

Bio je uporan. Proklinjao je sebe što je dozvolio da bude idiot i da izgubi nju, tako vrednu i dobru. Proklinjao je sebe što je shvatio da ne može da živi bez nje tek kada je otišla. Kada je toliko zasrao da ni ona više nije mogla da mu oprosti. Bio je uporan, zvao ju je, a na kraju je rešio da se smiri, da porazgovara sa samim sobom i ispravi grešku. Da se promeni. Da je ponovo osvoji. I više nikad ne izgubi. Vrteo je u ruci maleno, plišano srce na kome je pisalo “ti si u mom srcu”. Stavio ga je u džep i pokušao još jednom…

“Ljubaviii! Dobro jutro!”

Iz razmišljanja, sećanja i uspomena, trgao ga je umilni glas i sočni poljubac mekih, nežnih usana. Pogledao ju je sa smeškom u te prelepe zelene oči i čvrsto zagrlio.

“Ne želim da se ikada više rastanemo! Volim te! Ti si moj život, moje sve!”

Ona se smejala i imiljavala mu se. Još uvek je bila sanjiva. Bila je prelepa. Čarobna. Njegova ljubav, njegovo sve.

Njegovo pile.

Wannabemagazine.com