Teslio

Pošao sam za njom namerno, mada sam poput školaraca pamtio put do kuće. Ako me ikada izda morao sam da znam kako da se vratim. Nisam ostavljao mrvice za sobom kao u priči. Kunem se da sam prošlost odstranio kada sam krenuo za njom.

Postojala je ona, ona koja koracima guta, nedostižne čoveku, planine. Iza te njene senke ocrtavao sam se i ja.

Zapisivao sam joj pokrete, nagle promene raspoloženja, iznenadne osmehe. Sve je moglo na papir tada da stane. Zbog nje su pale šume, pretvarao sam ih u hartije. Pisao sam o njoj. Ne znam čime sam više bio zadivljen, da li njome, ili svojim darom da je pročitam i verno opišem.

Pričala je neumorno. Njoj je Pero Zubac padao na pamet u tri posle ponoći. Volela je neku pesmu čika Jove Zmaja. I nju je pobožno govorila u neko čudno vreme, baš onda kad za to vreme nije.

Slikao sam je kao Vermer “Devojku sa bisernom minđušom”, fotografisao kao Eni Libovic Suzan Zontag (Suzan Sontag), voleo je kao Arsen Dedić prostakušu i plemkinju svoju. Pisao sam o njoj kao da samo ja to mogu.

Nju su pokretali strahovi. Na obrazima, kao božićni zvončići, drhtale su joj suze. Nisam prestajao da pišem ni onda kad su se slane kapi takmičile koja će prva u njena opustela nedra. Nisam smeo da je tešim ne bih li pokvario lepotu bola.

Bila je od onih koji su bežali od sigurnosti i stabilnosti, valjda se plašila. Nikog nije dugo ni volela. U njenom su srcu neki jedva dočekali podne. Čim oseti da je neko voli, eto ti nje, beži! Jedva sam je pronalazio.

Mrzeli su je zbog toga. Eh, da su samo znali da je na smrt proplakala svaku ljubav koju je iz nehata prokockala, osmehnuli bi joj se ponekad. Neutešna je bila kada ostavi. Osećala je, valjda, da je čeka samoća, ili da će morati da odglumi nekome ljubav. Nisam znao šta da joj pričam. Verovao sam da će je strefiti onaj pravi, kao šlog, da će konačno, duže od noći, da voli. Izbegavala je priču o tome. Bežala je kao i uvek.

Utekla je i mojoj olovci. Neću vas lagati, ovo je poslednje što sam zapisao o njoj: “Život je curio iz nje neprimetno, kao kad kosa raste. I dok je prebrojavala poljsko cveće, ja sam zapanjen gledao kako ističe. Brao sam joj osmehe, žile te sreće zasadio sam u svoje ruke. To najlepše cveće nije moglo da nikne. Previše sam je voleo da bi bilo šta drugo, osim nje, u meni moglo da uspe”.

Wannabemagazine.com