Gost bloger: Ivana Momčilović.
Ne znam kako vi? Ali mene pritegne misao. Stisne mi mozak. Osetim neverovatan pritisak u glavi. Dobijem želju da nekog udarim i ako znam da jedino mogu glavom u zid. Bespomoćnost koja tera na bes, a bes ništa dobro nikada nikom nije doneo. Savladam sebe, ali pritisak u glavi ostane, a onda pošto drugo ništa ne mogu, pišem.
Ne želim da idem da živim u Americi. Jednostavno ne želim. Ovde više ne mogu, ali ne mogu sebe uopšte da zamislim kao nečijeg roba u bilo kom smislu. Ovde je većina ljudi u teškom ropstvu i ja među njima. Stvarno je ropstvo živeti u Srbiji, pa ma šta vam servirali, vi ste rob. Gde uopšte da udarim više, na koju stranu da krenem, kuda korak da pružim?
Sve što mi padne na pamet da bih mogla da uradim je još dok o tome razmišljam osuđeno na propast. Imam neodoljivu želju da pošto ništa ne mogu da promenim, bar bejzbol palicom skrcam televizor u trenutku kada vidim određene debile da me savetuju i teše i teraju da nastavim dalje da se nadam da ovde postoji budućnost.
Kod mene je prisutna strašna ljutnja i iskreno se nadam da postoji i u drugima. Koliko god bes i ljutnja bili loši, nikada se ništa nije ni promenilo tokom cele ljudske civilizacije, bez njih.
Najobičnija reklama može da me dovede do ivice nervnog sloma, tako da o bilo čemu drugom ne treba ništa ni da kažem da biste me razumeli. Dotle su me doveli da stvarno mogu da dođem u situaciju da pljunem po sred TV ekrana. Ne dam bre da me truju, a oni me truju i truju i truju… U stvari oni pokušavaju. Sa ovakvim ljudima kojima ja pripadam nije lako, ali takvi ljudi najviše najebu.
Ostali se prilagođavaju, trpe, poslušni su, kao da su vakcinisani nemam pojma sa čim, pa samo klimaju glavom, smeškaju se i kažu: “Biće bolje.”
Zaista sam postala ruina od čoveka. Ne mogu da ne reagujem. Ne mogu da se pravim luda. Ne želim da budem samo posmatrač, ali ipak jesam, jer ne umem da nađem način da nešto sama promenim.
Sve što mogu da promenim je moje gledište na sve to. Samoljublje koje tera čoveka da uopšte živi, da se ne raznese tandžarom, direkt u glavu, (ja bih nekako ako bih mogla da se namestim, pa u potiljak sebi da opalim, da mi se mozak raznese na šest i po hiljada strana), da ubedi sebe da je kao nešto super, da ovaj svet jednostavno ne bi bio ovako divan da ga nema, da bi nekom nedostajao i da bi nekome možda nešto dobro doneo ako bi nastavio da se bori i živi. Čista laž zarad opstanka vrste, to vam je to.
Znači: “Lepotice, diiiivna jedna i predivna, jedinstvena i neponovljiva, najpametnija Ivano idi trči, pevaj, ne slušaj, ne gledaj, isključi se, raduje se, smej se, uživaj, ne sanjaj, ne planiraj, opusti se i znaj da te bolje sutra čeka… kad tad. Šta te briga ako ćeš tada imati 84 godine, (i ako možda ni 54 neću da doživim) važno je da bolje vreme dođe.”
Ljudi su zlo, imam želju da sebe okružim svojom porodicom i čoporom Edijevih potomaka. Da živim negde u nekoj zapizdini, da gajim luk, krompir, krastavac, papriku, paradajiz… Da kupim kravu, 5 ovaca, 8 kokošaka i jednog pevčića. Da pravim sir i kajmak i pečem rakiju cele zime. Bar ćemo imati šta da jedemo i pijemo. Neću da idem u Ameriku! Idem u selo, u šumu, na brdo, livadu, na reku da pecam skobalja i mrenu. Da živim… Nećete me se tako lako rešiti.
Gospodo na vlasti, a i vi koji planirate da se borite za vlast, spisak je dugačak. Znam da hapsite, pa čak i žene zbog kojekakvih pretnji vama… ma ako more i treba. Mora da se zna ko je vlast u ovoj zemlji i potpuno se slažem sa vama. Sve opasne žene treba pohapsiti.
Pa ne može svako da se usudi i da vam se obrati uopšte, a o tome da vam neko preti na bilo kakav način, stvarno je nedopustivo u jednoj ovako organizovanoj državi, gde su red, rad, disciplina i zakon najvažniji.
Nisam ja luda, znam da ne smem da pretim, a i miroljubiva sam osoba, tako da mi tako nešto nikada ne bi ni palo na pamet, ali ja… ja umem da kunem. Dovoljno je da pomislim, ali kad još i kažem, pa još i napišem, e onda je kraj.
Za kletvu zakon ne postoji, sem onog odozgo. Ako možete jedni druge da kunete javno, po sred skupštine, računam da se može i meni.
Dabogda vas žene ovako čekale kao što ja čekam. Daboga vam jedina veza sa decom bio telefon, jednom nedeljno. Skajp niste zaslužili. Dabogda vam bilo najvažnije da li je neki bolesni Amerikanac upalio neku “važnu” knjigu na kraj sveta. Dabogda vam život zavisio od toga. Dabogda vam ženi crkao akumulator. Dabogda završili život kao vaša poslednja “žrtva”. Dabogda vam bilo kao meni. I dabogda svi do jednog završili u zatvoru, gde vam je i mesto. Sad kad sam krenula mogla bih do sledećeg četvrtka da kunem, ali i ovo je sasvim dovoljno da vam život postane beznađe. E to vam želim.
P.S. Zaista sam ponosna na sebe što sam naučila da vam se obraćam bez reči koje su u našim krajevima neretko obeležje ličnosti. Psovke kojima se ukratko kaže sve što čovek želi… Pička, Pizda, Kurac, Guzica, Dupe, Jebanje, Pušenje, Sunce, Majka, Otac, Familija, Seme, Pleme, ma sve redom… pa sastavite kako vam je volja, ja sam postala fina.
Please login to post a comment
@juce-danas-sutra Malo manje ironije ne bi skodilo ako vec nisi u stanju da shvatis ono izmedju redova...
@bosancica i za tebe vazi isto sto i za juce-danas-sutra; a da se nadovezem na sve ovo i da kazem da nije ni u Americi bas svima sjajno a kljucna stvar - budi ti u Americi koliko god dugo uvek si bio, bices i ostaces stranac a na Balkanu si uvek svoj/a na svom; okruzen/a si sa svojim narodom sto je jedna od poenti na koje Ivana verovatno misli.
A sad nesto i za @teslio: Dodjavola ljudi daj prekinite s tim gost bloger; ako se nekom pise blog nek se registruje pa pise a nemoj da se tudjim perjem kitite. Ovo je dobronamerna kritika i nadam se da se neces naljutiti na mene zbog toga.
A Amerika...kako kome..kad...kome
Ko mene zove u Ameriku bi verovatno znali da su čitaoci mog bloga, a s obzirom da nisu nego im je na ovakav način "nametnut" tekst, naravno da čitaoci nemaju pojma o čemu ja to pričam i pišem. Ne želim da više obijavljujete moje tekstove. Pozdrav i sve najbolje u daljem radu.
Ivana Momčilović
Charolija
Imamo mi ovde nekoliko ;dobronamernih' komentatora(kao sto napisah u Strongmanovom blogu 'Hejter'),koji samo dokoni sede uz monitor i cekaju 'zrtve'.
Svakako bi bilo dobro da svoje tekstove direktno objavljujes i ucestvujes u komentarima
sa citaocima,a one koji su uvredljivog karaktera i tu da samo nesto mrsimude izbrises.Pozdrav
Pozdrav za tebe bosancica
@jagodica Nesto mislim da te otrovne strelice ciljaju mene; ili se jos uvek pravis da me ne poznajes?:)
srecno!
НА СВУ СРЕЋУ, НИЧИЈА НИЈЕ ГОРЕЛА ДО ЗОРЕ!
I ja sam se svojevremeno svadjao sa televizorom pre no sto sam otisao u tu Ameriku
i spasio od svega gore sto si navela Ivana.
Sad pocinjem da se ljutim i na ovaj americki program pa se 'mozem' uskoro ocekivati u Bgd. sve u cilju pronalazanja balansa.A ne , nisam se pokajao sto sam dosao....Ni najmanje, nego nemam vise potrebe da budem 'stranac'neznanac.
Inace pametna je odluka da se sklonis odavde i postedis rasprave sa..sa..sa..sa..sa..
Tako se basira i kod harmonikasa Batakande sa sa))))pozz.