Teslio

U susret ko zna kojim presudnim, istorijskim i prelomnim izborima. Ko će ekonomski, socijalno i politički urediti zemlju koja je potpuno ekonomski i socijalno neuredjena, a politički da ne govorim?

Pre više od pola veka, po zvaničnim statistikama, postojao je jedan radio aparat na četrdeset devet stanovnika. Em, onda, narod nije imao vremena da sluša radio, em je bilo nemoguće ugurati četrdeset devetoro ljudi u jednu sobu pa da svi čuju o čemu se radi, vesti su uglavnom išle od usta do usta. Danas smo bombardovani sa mali milion radio i TV stanica a o dnevnim i nedeljnim časopisima da ne pričam, i mi, i pored toga, nemamo mišljenje, sem da nije dobro i da treba da bude bolje, sve mi se čini da većina ove izbore vidi kao – kako ćemo, lako ćemo, samo da promenimo vlast.

Imamo Srbiju u stanju zapuštenog deteta, i mnogo onih koji obećavaju da će je izvesti na pravi put, milom ili silom, i narod koji ima osećaj da je vlast “ispustio iz ruku”.

Kad nešto “ispustite” da biste znali kako da ga unormalite morate znati kad se i zbog čega izmigoljilo iz vaših ruku.

Dakle, šta je sa Srbijom, i ko će od jurišnika na stolicu u parlamentu i predsedničku fotelju da je izbavi iz stanja u kome se nalazi?

Ko će u Srbiji da se uhvati u koštac sa sistemskim problemima? Osnovnim?

Da se manem vladajuće stranke, o njima sam toliko pisala da sam izlizala tastaturu, malo bih da vidim kakvu mi sreću i blagostanje nude oni koji bi da postanu vlast.

Srpska napredna stranka, kako čujem, a slušam svaki dan (jesam vam, beše, rekla kako ja svakoga dana slušam radio Fokus koji promoviše, zastupa i gura SNS, koji funkcioniše kroz ceo program komunicirajući sa nezadovoljnim građanima sa kojima voditelj razgovara – lažete, lupate gluposti, što lažete, i svakodnevno poručuje i upozorava na nešto Borisa Tadića sa – ja mu poručujem), ima samo jedan cilj – srušiti Borisa Tadića. Zvanično, Tadić je skratio svoj mandat, mesto ima “vede”, i šta sad?

SNS je pozvala građane da zajedno sa njima grade demokratsko društvo i lagano zakasaju ka Evropi, povremeno se osvrćući ka Rusiji i Kini. U paru znaju šta je potrošila ova vlast, koliko se zadužila, koliko su nas opteretilo po glavi, godinama i budućnosti, pa shodno tome, taksativno su naveli o čemu će brinuti kad sutra dođu na vlast, uglavnom o onome o čemu bi morala da brine svaka vlast, u bilo kojoj zemlji, samo nisu baš jasni kako će to izvesti. Pomoću kog štapa i kanapa.

Bela knjiga im je nešto slično Ustavu, obaveštavaju nas na šta imamo pravo, ali nikako kako će nam omogućiti da ta prava i ostvarimo, sem ako ne uspeju od Srbije da naprave socijalnu ustanovu koja će se kao i svaka druga baviti deljenjem socijalne pomoći. Samo, svakoj socijalnoj ustanovi je potreban novac, a on je, kako oni kažu potrošen decenijama unapred.

Znači – bajka. Prvi  i osnovni cilj im je da sruše Borisa Tadića koji se, evo “srušio” i rešili smo sve probleme. Izvin’te, nismo!

Gos’n Dinkić, onaj što je imao privilegiju da dobije bolje uslove za kredit od “običnog” građanina, graditelj skijališta, čovek koji ima autorska prava na decentralizaciju, danas arlauče sa neke govornice – zašto mora da se popunjava 12 uplatnica za registraciju automobila! Je li?! Pa šta bi sa onom njegovom Giljotinom propisa? Šta mene pitaš, zašto nisi giljotinirao propise nego si od toga napravio još jedan nezavršen posao i predizborni kec iz rukava.

Dosetio se da postoji Srbija i van Beograda pa puca li puca po jadnom, gladnom i golom narodu.

Kandidat Ujedinjenih regiona Srbije za gradonačelnicu Novog Sada Maja Gojković obećala građanima Novog Sada trinaestu penziju (i otvaranje klubova za penzionere, mislim bogtemazo, jel im to najveći problem, gde da se druže), predstavljajući svoj predizborni program “ tri puta pet” što kod nje najverovatnije iznosi od 28 pa na više. Znači, još jedna bajka i to kvarna. Ili Maja jednostavno ne zna kako stoji stvar za penzionim fondom, da imamo više penzionera nego zaposlenih i kako se dotira taj fond.

Da ne dužim mnogo, jel slušate vi šta oni obećavaju? Jel čitate kako opet zamajavaju trudnice i jel vam jasno da niko nema program kako zemlju da reanimira, već nam svi obećavaju socijalnu pomoć u nekom obliku, trudnicama po 15.000, penzionerima trinaestu platu, nama posao samo još kad bi rekli u kojim to fabrikama i kompanijama, pa bog da nas vidi.

Srbija je, nažalost, zemlja u tranziciji, tranzitira godinama, i tranzitiraće godinama. Realno.

O onima koji bi Srbiju da drže dupetom okrenutu prema ostatku sveta dok horski peva “Srbija se saginjati neće”, nema šta da se kaže, jer Srbiji života bez ostatka sveta nema.

Danima čekam da vidim koliko će vredeti moj glas, nisam penzionerka, ne spadam u kategoriju trinaeste plate, nisam trudnica, ne spadam u privilegovane koje će godinu dana dobijati 15.000!

Koliko vredi naš glas, nas koje život nije pritisao toliko da se zaboravimo i pomislimo da bilo ko ko dođe na vlast ima nameru da bude pošten i odgovoran, da sa narodom razgovara ljudski, na ti, kad se ovako ponašaju u predizbornoj trci, kao da je narod magarac a oni mu mašu šargarepom.

Koliko vredi vaš glas?
Litar ulja i kilogram šećera?
Olovku i upaljač?
15.000?
12 uplatnica?

Gost bloger: Mahlat - http://www.mahlat.rs