Teslio

Prva priča:

Bila u restoranu. Svidelo mi se, od usluge do čaša. Ugledala jednu kako ide od stola do stola, kao da smo joj došli na svadbu i kad je došla do nas, da pita smo siti i napiti, pitah je koja joj je uloga, ona reče da je PR tog restorana. E! Super! Krenem ja da hvalim hranu, uslugu i popularne cene, kažem kako imam neki magazin za žene i kako bih vrlo rado napisala nešto o tome, možemo da porazgovaramo, imate sajt, divno, super… U po’ mog oduševljenog izlaganja, PR mi saopšti da sajt nemaju jer su u centru, ne treba im, neko će valjda da nabasa, da ona nije zadužena za reklamiranje restorana i davanje izjava, uvali mi vizit kartu gazde i reče da zovem njega. Pa gde i kako vi taj PR, pitah ja, pa ovde, odgovori ona, sa gostima.

Gospođice, kažem, ja ne znam mnogo o PR-u ali onaj ko Vam je rekao da se Vi to, grdno Vas zenuo, Vi ste domaćica ovog restorana, hvala bilo nam je prijatno, prvi put čujem da PR služi tome da mi kaže – nazdravlje.

Druga priča:

Od kad imam Tetku.

Pominjala sam, svako malo dobijam mejl u kome mi neko poručuje da bi za mene i moje čitaoce divno i predivno bilo da reklamiram njihovu uslugu ili robu jer je za moje čitaoce jako važno da znaju gde, šta, kako i po kojim cenama mogu da dobiju. Pare? Nema, nikad se više ne jave. Ni da kažu da nema para.

Treća priča:

Opet od kako imam Tetku:

Dobijam svakodnevno saopštenja za javnost, jelte, koja su najobičnija reklama za raznorazne proizvode, od zlata do cipela, naročito za one od zlata. Recimo, da objavim da neko ko se uskoro ženi ili udaje može liniju najnovijih burmi da nađe u toj i toj zlatari. Ako je to saopštenje, onda nemam pojma šta je reklama. Ili recimo, dobijem saopštenje za javnost gde je Severina provela nedelju dana, nisam objavila jer nisam skontala koga treba da reklamiram, Severinu ili hotel.

Imam more ovakvih priča o tome gde je koja zvezda odsela, koja je javna ličnost bila na nekom događaju gde su promovisali novi proizvod, ni čula, ni videla, ni omirisala, ali da reklamiram. To jest saopštim javnosti.

Retki su oni koji me pozovu da prisustvujem, sama donesem sud i napišem nešto o tome, može biti da zeznem stvari i saopštim ono što oni nisu hteli. Ja sve mislila da je, između ostalog, posao PR-a da mi utuvi u glavu i osećanja ono što hoće. Ali ne, većini PR-ova je posao kako da proguraju reklamu svojoj ciljnoj grupi, na mala vrata, zamaskiranu u saopštenje.

Već nekoliko puta sam pisala o magičnom svetu PR-a koji me najverovatnije nikada ne bi dotakao da se ne majem po Internetu i društvenim mrežama, a najverovatnije da me ne bi ovoliko i nervirao pa ne bih pisala postove kao što je onaj –  Nemoj ćerko samo u PRovce, pa ćerka ode pravo tamo, kao i uvek kad roditelj kaže – nemoj.

Ako je taj posao odnosa sa javnošću kominiciranje, slobodno mogu da kažem da većina onih koji se potpisuju kao PR toga i toga o komunikaciji ne znaju ništa. Oni samo znaju da pošalju saopštenje/reklamu i da mole boga da prođe. Ako im slučajno pošaljem mejl sa zahtevom da mi objasne ono što mi nije jasno, komunikacija se svede na  – ja u klin, oni u ploču, još manje razumem šta su hteli, nešto kao – pitam koliko je sati a oni mi odgovore da pada kiša.

Četvrta priča, ona najvažnija.

Svi vi koji u svojim firmama imate PR menadžere, ili angažujete spoljne agencije treba da obratite pažnju na nekoliko stvari, jedna od njih je komunikacija sa kolegama, nekolegama i pučanstvom. Druga je – zaposlite, brate, stručanjake, prestanite sa zapošljavanjem nestručnih, kako biste ih što manje platili i navodno naučili poslu, da ga znate da ga radite ne biste angažovali druge. Zbog ovoga, i isključivo zbog ovoga, ja dobijam reklame kao saopštenja. Treća je – naučite ih da nekada, bar kad im prođe reklama/saopštenje, a neko, kao recimo ja, pošalje mejl sa linkom da je objavio, pošalju jedan običan mejl u kome piše – hvala. Inače, drugi put ne prolazi.

O ono stvarno najvažnije – kada angažujete spoljnog PR menadžera ili agenciju, treba da znate da mnogo njih otaljava posao za koji ih debelo plaćate, naročito kada je online PR u pitanju. Neki od njih neće angažovati one koje treba da angažuju, ni po babu ni po stričevima, već isključivo one sa kojima su ulepo, nevezano za to koliko daleko mogu da se čuju, što je neki vaš osnovni cilj, da se što dalje čujete i vidite. I tako vam i treba.

Ono za šta neki PR-ovi misle da se ne vidi, videće se u vašem poslovanju, kad-tad.

I šta sam htela da vam kažem…

Da biste vodili poljoprivredno gazdinstvo, morate bar nešto o tome da znate, koliko god stručnjaka da ste angažovali, ako ste profesor informatike a otvorite apoteku, što vam zakon dozvoljava pod uslovom da zaposlite farmaceute, opet nešto morate da znate, bar o prometu lekova, zakonima, svemu što može da šteti vašem poslovanju ili da ga unapredi. Farmaceut dođe, odradi svoj deo i ide kući.

Da biste znali kako vaš PR gradi imidž vaše firme, kako komunicira sa javnošću i kolegama, morate nešto znati o komunikaciji, odnosno, morate ili zaposliti/angažovati onoga ko zna, ili sami nešto naučiti o tome, čisto da možete da pratite situaciju.

Skoro sam slušala priču o tome kako su pioniri PR-a u Srbiji krali posao i kako su se snalazili za literaturu kako bi nešto naučili.

Sada je dostupno „na tacni“.

I košta. Ali, znate, svaka ljubav košta, pa tako i ova.

A dugoročna „ljubav“ sa javnošću, klijentima, kolegama, rekla bih, nema cenu.

(Tekst napisan uz podršku LINKgroup i Business Akademy)

Fotografije: FreeDigitalPhotos.net

Mahlat.rs