Teslio

Kad sam je rodila obećala sam sebi da ću joj pružiti sve. Mislila sam da samo tako može sebe da odredi i sutra izabere ono što voli.

To sve bilo je neumorno čitanje pred spavanje, neumorno pričanje – to je to, to je to, odvođenje na časove baleta, klavira, zajedničko crtanje, zajedničko pravljenje novogodišnjih ukrasa, zajedničko sve što zajedno mogu da rade majka i ćerka.

Nikada pred njom nisam sakrila nijedno svoje osećanje, nijednu suzu, dopuštala sam joj da me vidi potpuno ranjivu.

Imala je 12 godina kada je umrla moja mama i nije želela da ode na sahranu. Nisam je terala, nisam pitala, nisam pričala – ona te je čuvala, toliko te volela, moja ćerka je bila devojčica i imala je razlog što nije htela da ode. Ni suzu nije pustila.

Par meseci nakon toga, dok sam ja pokušavala da se pomirim sa činjenicom da više nisam ćerka, da sam sada samo mama, osećala sam se kao malo napušteno dete a imala sam obavezu da budem ista, zatekla sam je kako plače. Čitala je knjigu „Dnevnik Ane Frank“ i samo mi je prstom pokazala rečenicu – „Bake više nema i niko ne sluti koliko mi nedostaje.“ Šćućurila sam se pored nje i dok je ona plakala, najzad, ja sam razmišljala o tome kako je već velika i kako u njoj neka osećanja moraju da sazre, da nije više ono malo dete koje će se rasplakati tek tako, kao kad padne i razdere koleno.

Na prelasku iz osnovne u srednju školu, ono o čemu sam ja sanjala nije bio i san moje ćerke. U redu, ti imaš pravo na svoje snove, nisam te rodila da sanjaš moje. Kad je stigla do fakulteta nisam imala nikakvu sugestiju, samo pitanje – šta ćeš dalje.

Prošle nedelje položila je poslednji ispit na masteru.

U međuvremenu, jednom me je pitala – Kako to da ti meni nikada ništa nisi zabranila? Stvarno, pomislila sam, nisam, ali mislim da sam onda, davno, kada sam joj rekla – Sve što uradiš u životu uradićeš sebi a ne meni. Meni se to možda neće svideti, ali sa tim što budeš radila ćeš morati da živiš ti, ti sa tim da se budiš – u stvari razjasnila sve ono o životu. Ja mogu da vrištim, govorim da si luda, neodgovorna, neobuzdana, ali nikada neću znati kako se osećaš a to mi je najvažnije. Gledaj da se nikada ne osećaš ružno, da imaš što manje stvari zbog kojih ćeš se kajati jer je to tako zaludna bolest.

U tom istom međuvremenu, moja devojčica je porasla i ostala ista onakva, prvo sažvaće svoja osećanja pa me udostoji da mi nešto ispriča o tome. Naučila sam da ne oblećem oko nje kao leptir oko cveta, da čekam i da se trudim da progutam knedlu koja mi stoji u grlu jer kada vidim da se nešto dešava, najverovatnije kao svaka majka, ja snimam horor film, nikako komediju. Srećom, uvek su u pitanju samo njena previranja.

Nešto nisam naučila – da je odrasla žena. Moja ćerka ima onoliko godina koliko sam ja imala kada sam saznala da ću postati mama. Ja moram da znam gde je, sa kim je, kada se vraća, njoj se diže kosa na glavi, nikako da shvati da ne mogu da se izborim sa strepnjom kada nije tu. Ne jer joj ne verujem nego zbog onoga što može da je sretne, prepreči joj put, zagorča joj ili promeni život, postoje situacije koje ne možemo da iskontrolišemo.

I tako smo moja ćerka i ja, zadnjih godinu dana  u nekom verbalnom ratu u kojem sam ja dosadna a ona neodgovorna, ja zaludna, ona najbezobranije dete od kad je sveta i veka. U stanju sam da vrištim pa da plačem što sam vrištala i, iskreno, ja sve ovo jesam, ona nije. Ni neodgovorna ni najbezobraznija, ja moram da je pustim.

Nedavno mi je, u jednoj raspravi rekla da ne želi da bude kao ja. Osetila sam se kao da me je udarila pesnicom u grudi iako je sasvim u pravu, ne treba da bude kao ja, dosadna, džangrizava, puna strepnje, nervozna… Ni ja ne volim što sam ovakva, ali svoju strepnju smirujem samo onda kada je čujem. Žao mi je, ali sećam se moje majke onda kada nisu postojali mobilni telefoni ni Internet i kada je čekala da joj se javim s drugog kraja sveta da sam stigla živa i zdrava, i sva ona predavanja – to što ti znaš da si dobro i da je sve u redu meni ne pomaže, bože zdravlja, imaćeš i ti dete. Sećam se kako sam je smatrala neopisivo dosadnom, ponekad svojim najvećim neprijateljem i kako sam naučila da se družim sa njom tek kada sam i sama postala majka. Koliko sam joj se suprotstavljala, mislila da ju je pregazilo vreme i koliko tek danas shvatam koliko je bila u pravu.

Ponekad, zaista, sedim i mislim kako nema goreg deteta nego što je moje, samo zbog toga što mi više ne sedi u krilu, što mogu da je poljubim samo kad odlazi ili kad se vraća, kada joj čestitam Novu godinu… Ili što nije namestila svoj krevet, ugasila svetlo, isključila šporet, zaboravila nešto da kupi – sve sitnice zbog kojih sam i ja mislila da ne želim da budem kao moja majka.

Ono što je moja ćerka kad izađe iz kuće, ne vidim, ne čujem, ne znam.

Prošle nedelje me je pozvao neko i rekao mi da želi da mi čestita na onome što sam uspela sa svojom ćerkom  i da želi tako da uspe sa svojom decom…

Tek danas sam uspela da skockam ovu rečenicu u glavi. Ako ovo čitaš, najlepše ti hvala što si mi ovo rekla.

Ti, ljubavi, ako ovo čitaš, oprosti. Nisi sve ono što umem da ti kažem, nisi ti kriva što sam ja ovakva kakva jesam. Izvini što te nikada nisam pohvalila.

Ponosim se tobom iako se često osećam kao da si me udarila pesnicom u grudi i isterala mi sav vazduh, da ne mogu da dišem.

Nisi ti kriva za moja „ludila“. Samo ti guraj svoju priču, onako kako si je gurala do sada.

Ja ću najverovatnije, bez obzira što sam ovo napisala i dalje biti  luda, dosadna, zaludna žena i neću umeti da spavam kad god si van kuće, iako pravih razloga nema.

Jednoga dana, shvatićeš da su sva moja ludila bila samo strepnja da te ne pojede mrak svakodnevice u kojoj živimo.

Nadjačala si ga, hvala ti.

Mahlat.rs