Teslio

Divanim juče i brljam po TV kanalima, kad naletim na reprizu emisije Dvougao Ex Libris iz novembra meseca godine koja je upravo otišla u istoriju.

Ako niste čuli šta je Dvougao Ex Libris, kao što nisam ja, do juče, (znala sam samo za Dvougao) to je ciklus javnih paralelnih razgovora sa dva sagovornika koji odgovaraju na pitanja i sučeljavaju stavove o intrigantnim temama iz oblasti književnosti, kulture i umetnosti. Tribine se snimaju i istoimena TV emisija prikazuje se na TV B92 Info. (izvor)

Gošće, to jest, stavove su sučeljavale Vesna Dedić Milojević, novinarka i spisateljica, autorka emisije Balkanskom ulicom i Radmila Lazić, pesnikinja, možda će vam, kao i meni, biti poznatija kao autor odličnih kolumni u Politici.

Elem, sedim ispred televizora ja koju savremena kič kultura izbezumljuje i koja je željna emisija koje bi podigle sveopštu kulturu pa i čitalačku na viši nivo, pokušavam da uhvatim konce dijaloga ove dve žene i panično vrtim kroz glavu kako o Vesni Dedić znam svašta, sve nešto neupotrebljivo, recimo kako je znala da je njen bivši muž onaj pravi, pročitala sam negde i ostalo memorisano, i kako o Radmili Lazić ne znam ništa. Ni jednu, jedinu pesmu nisam pročitala, niti sam pojma imala da je ta žena pesnikinja. Malopre provrtim po Google i pročitam intervju na Wannabe magazinu koji mi je pomogao da razrešim dilemu koja me muči od sinoć – da li je ova žena u pravu ili ne.

U emisiji, to jest, parčetu koje sam uhvatila, Radmila Lazić je rekla, otprlike, da je sramno kakav status u srpskoj kulturi imaju pisci kakvi su Ivo Andrić i Borislav Pekić na šta je Vesna Dedić odgovorila da je to normalno ako se uzme u obzir kakav je marketing kada su pisci, književnost, kultura u pitanju. Zar mislite da je njima potreban marketing, upitala je Radmila koja je sve vreme izgledala kao da joj je neprijatno što je u istoj emisiji sa Vesnom Dedić, na šta joj je ova odgovorila da je danas svemu potreban marketing.

Dakle, sudar dva stava – nečemu nije potreban marketing jer je samo po sebi toliko kvalitetno da će publika svakako doći do toga i – svemu je potreban marketing.

Emisija završena tako što je gospođa Radmila Lazić izjavila da ne čita beletristiku u šta spadaju knjige Vesne Dedić, da čita samo probranu. Beletristika vam je, inače, ako vam je pojam nejasan, najprostije rečeno – savremena literatura za “obične” ljude. Možete da je čitate ili ne čitate ali da biste znali da proberete i da li to volite ili ne, ipak biste morali da čitate.

Nego, da li je svemu potreban marketing?

Nego kako! Pomenuše u emisiji kako ovim piscima on nije poreban jer njima treba da se bavi obrazovanje, ali pošto se naše obrazovanje književnošću bavi tako da vas u školi tera da čitate pisce koje uglavnom ne razumete, recimo Kamija, ili ruske klasike pa vam ogadi čitanje za dugo vremena, ili vas tera da analizirate Prokletu avliju od čega vam se kosa diže na glavi (kao što se recimo dizala meni pa sam posle sto godina čitala ponovo da bih zaista razumela to delo) i pošto vas tera da čitate a ne približava vam čitanje, primorava vas da volite književnost i saopštava da su Pekić, Andrić i drugi pisci nešto što morate da čitate a ne da razumete, pošto se naše obrazovanje uopšteno svodi na MORA a ne na TREBA, književnosti je i te kako potreban marketing.

Da ne bi moje majke, mog marketing maga kada je književnost u pitanju, to danas ne bi bila moja najveća ljubav.

I upravo to, da je književnosti potreban marketing, Radmila Lazić je izjavila u intervjuu koji sam linkovala, počevši od toga ko radi u knjižarama i da danas ni u snu ne smete da pomislite da pitate prodavca šta bi vam preporučio jer pojma nema a kada tražite knjigu prvo vas pita ko je izdavač kao da vi to morate da znate pa do toga da je Internet doveo do toga da ljudi pojma nemaju ni ko je šta napisao ni šta rekao pa tako možete videti da je ispod citata Duška Radovića potpisan patrijarh Pavle a ispod onih Ive Andrića – Meša Selimović i obratno. A Zlatno runo mora da je neka bajka o ovci koja je imala zlatno runo. Bolje da ne pitate.

Marketing. Kada je dobar moja zainteresovanost raste. Pa bih recimo pročitala ovaj intervju sa Radmilom Lazić, pa potražila zbirke njenih pesama, pa preporučila što je još jedan vid nezanemarljivog marketinga i tako…

Ali ne, sve se toliko raslojilo da će kulturna elita, jelte, da se druži po tribinama za koje mi ostali ni ne čujemo, praviće gadljiv izraz lica kad neko pomene beletristiku, gledaće publiku sa visine jer eto, nije uspela da prepozna prave vrednosti.

Izvin’te, a gde da je prepoznam, mislim ipak moramo da se sretnemo.

Gospodi nagrađivanim književnicima nije potreban marketing i zato sede uvređeno odvojeni od društva.

Gospođe spisateljice lake literature su ukapirale da im treba pa se nalaze na vrhu lista najprodavanijih i najčitanijih knjiga.

I još su krive.

Mahlat.rs