Teslio

Ja: Kao devojka, znate ono vreme dok živite i hranite se kod mame i tate, kada ste oslobođeni obaveza sticanja, imate samo jednu – da odlučite šta ćete biti kad porastete, da učite, steknete diplomu i „zaposlite se u nekoj državnoj firmi  sa tom diplomom, ništa da ne radite, bog da vas vidi“ (ovaj savet je i danas jedini savet koji mnogi roditelji daju), radila sam sve i svašta, pisala sam u jednom postu o tome, bila sam, čistačica, špediterka, šankerica, krupije… Prvi moj posao bio je  – pranje šoferšajbni na benzinskoj pumpi, verujem da većini vas ne bi palo na pamet da rade tako ponižavajući posao. Imala sam petnaest godina i iz situirane porodice sam, nikada sve to nisam morala da radim. U petnaestoj mi je to bilo zanimljivo, u dvadesetoj je bilo neopisivo dosadno ne raditi ništa, povremeno držati knjigu a većinom blejati. I dalje sam mogla da ne radim, novac nije bio prioritet.

U dvadeset osmoj godini sam dobila posao svojih snova – prevodilac u državnoj firmi. Moj susret sa radnom zajednicom bio je jedno od mojih većih razočarenja. Bog i batina su još uvek bili ljudi bez škole sa partizanskim spomenicama (početak devedesetih godina), strogo se vodilo računa o tome koliko ko ima staža a ne šta zna da radi i koliko je sposoban, na udarnim mestima za jednu firmu – sekretarskim – sedele su žene nenormalno dugih noktiju, sa daktilografskim kursom koje su se gađale padežima, bila sam izložena mobingu i seksualnom uznemiravanju samo što tada to nije bilo priznato, sve u svemu, bila sam očajna. Fabrika je bila prepuna radnika za koje nisu postojala radna mesta, spavali su po ćoškovima, opijali se, više je funkcionisala kao socijalna ustanova nego kao proizvodna. Sate i sate sam prevodila reči stranaca kako reformisati socijalističke stavove, proizvodni proces, prilagoditi se ostatku sveta sa kojim je fabrika mnogo, mnogo sarađivala i nije vredelo. Niko ništa nije hteo da menja, jedan opšti stav je bio – može nam se, došli ste kod nas, prilagodite se nama. Svaki posao je bio razložen na toliko sitnih radnji i svaku je obavljao drugi čovek. I naravno, kad neko ne bi došao na posao služba bi kolabirala jer se proces negde prekidao a niko nije bio zadužen da preuzme taj deo.

Svaki moj pokušaj da moj posao funkcioniše bio je osuđen i dobijala sam otvorene zabrane da se ne mešam u ono „što mi nije posao“. Recimo, ja bih prevela nešto, neko tamo je cupkao da mu to dostavim u kucanoj formi, kompletan daktilografski biro je kafenisao, ja bih ušla, sela i počela da kucam a onda bih dobila po nosu da to nije moj posao, bivala isterana, morala da čekam i tamo negde se izvinjavam za nešto zbog čega nisam kriva.

Da ne dužim mnogo, ’96 godine sam, uz opšte zgražavanje i sa zalepljenom etiketom da sam luda, ko to radi, ko je još bilo lud kao ja, da li znam šta me čeka, dala otkaz! Jedva. Kao deficitarnom kadru nisu hteli da mi ga daju i tada sam, prvi i jedini put u životu zatražila vezu, ako ćete mi verovati.

Sledile su godine otvaranja privatnih firmi, zatvaranja, otvaranja, lutanja, pa godine bez posla, često umem da kažem da sam ovom društvu, ovoj zemlji, na silu dala najbolje godine svog života, već sam duboko gazila četrdesete i bila otpisana.  Zapošljavala sam se tamo-vamo, na jednom poslu dobila otkaz sa obrazloženjem da mnogo znam, da sam na tom poslu pokupila sve ono što sam mogla. Nekada ni to ne odgovara, ne vole svi da znate, neko voli da ste mašina koja ne misli.

Danas imam 49 godina. Smatram da još bar petnaest godina mogu efektivno da radim i verujte mi da svakodnevno razmišljam šta ću biti kad porastem, šta god o tome mislili neki od vas koji misle da života posle tridesete nema. Ima, i te kako.

Trenutno se bavim Inernetom, na mnoge načine, kao što znate, da mi je bio dostupan ranije, pre dvadesetak i više godina kada sam prvi put videla kompjuter danas bih zaista bila lider jer – Inernet postoji u mom životu tek desetak godina, od posle bombardovanja, danas imam ovaj blog, Tetku, akciju Moje dojke su OK, biće toga još.

Sakodnevno čitam priče i statuse onih kojima je neko uzeo šanse, život, nije im pružio priliku i kako im se neke prilike koje su im pružene ne sviđaju. Da sam tako mislila (nije da mi nije padalo na pamet i bilo je potrebno mnogo snage izboriti se sa takvim mislima u zemlji koja funkcioniše tako – čekajte, neko će vam nekada nešto dati i primetiti da postojite) ja bih danas bila umorna žena koju svaka kost boli, srećna dok na klupici ispred zgrade tračari ko je pošao a ko kod koga došao.

Moja ćerka:

Pripada Izgubljenoj generaciji, pisala sam o tome, tj, pokušala da objasnim šta su Izgubljene generacije, da to nisu izgubljeni mladi ljudi već čitav jedan sistem koji ih čini izgubljenima ali samo ako oni to dozvole.

Sve ove godine, radeći sve i svašta, kako rekoh i boreći se da ustanem svaki put kada sam pala, uz mene je bila ona, gajila sam je sa ogromnim strahom da će joj se desiti isto što i meni – da će ovo društvo od koga smo naučeni nešto da očekujemo da je pojede. Pred kraj fakulteta počela je da ispoljava isti strah, formulisala ga je kao – Strašno se plašim da neću uspeti.

Uspećeš! Ti nisi neko ko je vaspitavan da može da mu se desi da ne uspe! I ne smeš sebi dozvoliti takav luksuz! Ja sam i za tebe i za sebe godinama strahovala, ti nemaš vremena da zastaneš na tom stepeništu kojim si krenula.

Pre mesec dana moja ćerka je dobila posao, ustvari dobila je zasluženo. Zaslužila ga je učenjem, ne onoga što može da se pročita u knjigama već učenjem onoga što nigde ne piše.

Igrom slučaja poznajem njenog poslodavca, pozvala me je i rekla mi – Najzad sam našla osobu koja misli dva koraka unapred!

Živimo u zemlji za koju mislimo da mladima zatvara vrata pre nego što im ih je odškrinula. U zemlji koja sve nas uči strpljenju dok vreme nepovratno teče, ne čeka nikoga od nas. U zemlji koja nas uči da čekamo svoje mesto koje će nam neko, nekada ustupiti. U zemlji u kojoj još uvek mlade vaspitavaju da neko nešto treba da im da, nikako da sami treba da pronađu svoje mesto, zauzmu ga i možda naprave mesto za neke druge ljude, sa svoje leve i desne strane. Da treba da gledaju u one ispred sebe ali i u one iza sebe. Da je lakat sredstvo za postizanje cilja.

I najzad, živimo u zemlji u kojoj većina ljudi sedi i zaista čeka. Mnogi ih gledaju i preuzimaju model ponašanja – čekaju da se ukaže prilika ili da im je neko pruži.

Ako mislite da imate vremena za čekanje najverovatnije nikada ništa nećete postići.

Prilike se ne pružaju nego se stvaraju. I niko vam ih nikada neće pružiti, to bi značilo da i sam ima vremena za gubljenje – pružiti nekome priliku ne znači da će taj neko umeti i da je iskoristi.

Vama, na pragu života i karijera – osnovno što morate znati je da ste svi lideri sebi samima.

Kucajte na hiljade zatvorenih vrata, iza jednih se mora nalaziti neko ko će vam ih otvoriti i reći – pokaži šta znaš.

Ne stidite se da pitate, inače ćete vrlo dugo skitati.

Učite, čitajući i kradite znanje gledajući.

Ne dozvolite da iko za vas sutra kaže da ste deo izgubljenje generacije, to nameću oni koji su se usput, obećavajući neostvarivo i povlačeći loše poteze potpuno izgubili.

Vi ste samo u svojim rukama.

Ovaj post je moja podrška projektu Mladi lideri koji vam je odškrinuo jedna vrata.

Možete da ih otvorite ili ne obratite pažnju na njih dok čekate svoju pravu priliku.

Ako imate želju da sutra budete lider (obratite pažnju, ova reč u sebi sadrži mnogo mogućnosti, ne pokazuje samo onoga ko je na čelu nečega), morate biti lider samom sebi. Ako to umete, i drugi će vas prepoznati kao lidera.

Ukoliko tražite posao umesto da čekate da on vas nađe, do 01. oktobra na sajtu mladilideri.rs  otvoren je online konkurs za prijem mladih lidera.