O životnim sudbinama, onim bolnim i teškim, pred kojima veoma često samo nemo saginjemo glavu nije jednostavno pisati. Ipak, Avonova kampanja protiv nasilja nad ženama me je navela da pokušam da vam prenesem razmišljanje jedne žene koja se godinama suočava sa nasiljem svog supruga.
Pre otprilike dva meseca ulazim u sobu svoje dobre prijateljice M. i zatičem je sćućurenu na trosedu. Ležala je na svega nekoliko santimetara kreveta pogleda uprtog u jastuk. M. nije niska žena, ali kad je povrede, kad joj oduzmu dostojanstvo koje teškom mukom svaki put ponovo iz početka gradi, skupi se kao mali poplašem zec. Istog momenta mi je sve bilo jasno. Ponovo, po ko zna koji put je preživela užasno iživljavanje svog supruga.
Sela sam nemo pored nje pokušavajući da je zagrlim. Ćutale smo. Pitala sam se šta bih mogla i da joj kažem, a što do sada već nisam.
- Ne mogu više Vera, tiho mi je rekla, pogledavši me uplašenim očima. Ne mogu ovo više da trpim. Strah me je. Znaš da se ovo ne dešava često, ali svaki put je sve gore. Pred očima su mi stalno njegove ruke. Osećam kako me stiska, davi… čak i kad je sve u redu i kad legne pored mene želeći da me zagrli, ja više ne vidim nežnog čoveka za koga sam se udala. Vidim samo njegove ruke kojima me … , u pola rečenice je stala i okrenula se u stranu, sakrivajući bol na licu.
- Hajde da zovemo policiju!
- Ne, ne želim!
Mnogo toga znam o M. Svaka njihova svađa, koja bi u suštini kratko trajala je počinjala veoma bezazleno. Dovoljna je bila jedna jedina, u krivom momentu izgovorena reč, za koju bi se njen suprug uhvatio kao pijan plota i zbog koje bi u trenu poludeo. Udarao bi je, gurao, vikao, najbezdušnije vređao, terao napolje iz stana, gurao je kao krpu. Nikom ne bi dozvoljavao da mu u tom trenutku kaže bilo šta. Nikoga ne bi čuo i svako ko bi se usudio da stane ispred njega, da ga uhvati za ruku, bi bio bezdušno odgurnut. U takvim trenucima, između udaraca M. bi samo govorila:
- Nemoj, šta ti je, pa šta sam uradila, šta sam ti rekla?
Nikad joj nije, za sve godine do sada, bilo jasno u čemu greši. Šta ona to kaže ili uradi, a da se on u trenu, od jednog inače dobrog i privrženog supruga, pretvori u monstruma koji urla, udara, kida, baca, lomi, tera napolje.
Mnogo godina ranije M. bi u takvim trenucima pokušavala da se suprostavi. Ponosno bi stajala pred njim i trpela udarce ne pognuvši glavu, pokušavajući rečima da ga urazumi (što je dodatno davalo “snagu” i želju njenom suprugu za sledeći udarac), međutim godine mučenja su učinile svoje. Osećam da njena snaga i ogroman optimizam kojeg je i pored svega na neki način uspevala do sada da sačuva, polako nestaje.
Njen brak je, kako sama kaže, inače veoma dobar. Redovno joj pomaže u kući, nežan je i pažljiv, pričaju o svemu i svačemu, sem naravno o trenucima kada pokazuje svoju “muškost”. Batine koje trpi se ponavljaju par puta godišnje i to uvek i samo kad on dođe kući polupijan.
M. je inače obrazovana žena širokih shvatanja. Ali i pored svega njena pitanja su uvek ista:
- Šta bi ja, kud bi, kako bi, na koji način da preživim, a pored svega, mislim da ga i dalje volim, ili je sve to možda samo…? Nije on loš čovek. Pomaže mi, radimo sve zajedno, ali kad malo popije, tada, ne znam … prosto ne znam šta mu se dešava. Počela sam da se bojim i jedne čaše piva. Strah me je u tim momentima svega. Mene, njega, onoga što može da se desi.
Nismo svi isti. Ne možemo svi da podvučemo crtu i krenemo u nepoznato verujući da ćemo uspeti da se izborimo za sebe. Nemamo svi istu snagu. Želja je tu u to sam ubeđena, ali nedostaje snaga. Veruje ona sebi. Zna da bi se trudila, spremna je i da radi sve što joj ponude, ali u našem društvu ona ne vidi podršku, koja je u tim trenucima i te kako potrebna. Jedinu sigurnost koju je ikad osetila u životu joj je pružio on.
M. je do sada bila na mnogim tribinama, učlanila se u Forum žena, odlazi ponekad i na druženja. Mnogo puta je do sada slušala kako mora da ga prijavi, mnogo puta su joj govorili da mora da se obrati socijalnoj službi. Sve ona to zna, čak šta više veruje i da bi joj policija u tim momentima pomogla, ali više od samih batina, ona se boji neizvesnosti i stalno ponavlja:
- Gde da odem? Nemam nikoga. Kako stan da plaćam, kako da preživim? I … da li bih uopšte mogla bez njega… ?
Nije M. jedina koja razmišlja na ovaj način. Pitam se da li je u njoj zaista i pored svega što joj se dešava ostalo još uvek toliko ljubavi koja briše sve ružno, ili je u njoj jedino strah od nepoznatog i neizvesnog, koji je tera da i dalje trpi sva poniženja. Da li je sumnja u sebe i svoju energiju, veća od svih boli koje preživljava godinama, tera da se uporno skriva gledajući na život i ljude sakrivena iza zavesa na svom prozoru?
O nasilju nad ženama treba da se govori! Ma koliko se kome kampanje poput Avonove činile ne delotvorne, ma koliko se ona kome činila lošom ili nekom upadala u oči zbog eventualne poslovne koristi, ubeđena sam da može da dovede i do određenih pozitivnih efekata.
Ako bilo koja kompanja uspe da promeni svest i jednog jedinog zlostavljača, ako natera i jednu jedinu ženu da promeni svoj stav i da učini nešto za sebe, uradila je pravu stvar, efekti će da budu vidljivi.
Ako moja M. shvati da je njen suprug nasilnik, da o njemu ne može da priča kao o inače dobrom čoveku, o svom braku kao o dobrom braku, ako neka žena dobije preko potrebnu finansijsku pomoć na prvom koraku svog osamostavljivanja, tada ovakve kampanje zaslužuju punu podršku, nisu besmislene i ne ostaje se samo na priči.
Svi mi zajedno moramo da budemo svesni i jedne činjenice koju često zaboravljamo. Mnoge žene ne žele da prijave nasilnika. Neke čak to i urade, ali već nakon samo par sati odustaju od tužbe. Zbog toga je potrebno uticati na njihovu svest, zbog toga je potrebna stalna edukacija. U životu moramo sve nazivati pravim imenom. Nasilnik je nasilnik, pa ma ko on bio i ma koliko on inače bio “dobar čovek”!
Autor: Verkic.rs
Please login to post a comment
Ukoliko se uzprotivi zeni nasilniku ona njega automatski optuzi za nasilje (kanada je sve zakone namestila u interesu zena manipulanata i homosexualaca i velferasa) i ako nema nikakve evidencije dokaza ali zakon je takav da mora verovati vise optuzbi zene nego njemu. Tako dolazi do razvoda i propadne sve oko njih a muskarac u dosta slucajeva je lazno deklarisan kao nasilnik sto nije istina (to je mana nase Hriscanske religije , trazimo zrtvu pa je optuzimo i prepustimo zakonu iz razloga sto je nemozemo da kontrolisemo,isto ili slicno kao u vrijeme Isusa Hrista). Trebamo izgraditi iskrenost povjerenje ravnopravnost u svemo gdje mozemo biti ravnopravni a to je financije,rad zarada,religija politika porodica ljubav nauka i nece dolaziti do zlo upotrebe ravnopravnosti ukoliko obostrano dokazujemo to fizicki na djelu . Samo ne cmizdriti i praviti veci razdor izmedju on ona.
Kad bi svi povredjeni muskarci prijavljivali zene (treba traziti zastitu uvijek kad su extremne situacije gde je zivot ugrozen) onda se najverovatnije vecina vise nikada nebi zenila, s razlogom sto je sve veca propagnda i lazni respekt od strane zena prema muskarcima i braku sa muskarcima.
Tačno. Ali...
Mnoge žene takođe prijave nasilnika, pozovu policiju, ovi dođu, on se često zaleti i na njih (onako pod viškom adrenalina), ali kako ovi baš i nisu nemoćni kao supruga - dobije po tamburi. Onda na sudu: 'đenje - dama svedoči da se ona samo malo glasnije raspravljala sa suprugom, koji je divan, fin i sve tako čovek, a sirove pandurčine su ga ni krivog - ni dužnog premlatile.
Scenario dva: up...upomm...upomoooććć prebiće meee...davi me...tuče me muž. Policija dolazi, a gospođi ne fali ni dlaka s glave. Muž je nije ni taknuo, ali ona ZAHTEVA od policije da ga odvede u pritvor jer su se posvađali oko para koje ona troši...
Tema jeste aktuelna i jeste nešto o čemu se i te kako treba povesti računa, ali praksa kaže da je to takođe tematika gde postoji ogroman prostor za manipulacije i zloupotrebe i gde se mora biti izuzetno oprezan prilikom procenjivanja, jer često i jedna i druga strana koriste institucije da bi kako god napakostili onom drugome. To je na žalost postala gotovo rutina.