Teslio

Reporter "Blica" preobukao se u "sirotana" pa pokucao na vrata više verskih objekata sa rečima da je gladan. Tek poneko parče hleba da mu udeli! 

Obukao sam iznošenu odeću i u jednoj katoličkoj crkvi, tri pravoslavne crkve i jedinoj džamiji u Beogradu učtivo rekao da sam gladan i pitao da li mogu da mi daju da jedem, počinje svoju šokantnu priču reporter "Blica" Momčilo Petrović.

Svaka vaša pretpostavka o ishodu mojih poseta zasnovana na razumu i iskustvu – pogrešna je! - kaže Petrović.

Kako navodi na početku teksta, namera mu nije bila da omalovaži bilo koju versku instituciju, ili religiju. On, takođe, upozorava čitaoce da bi na osnovu ovih pojedinačnih primera bilo pogrešno zaključivati o spremnosti verskih službenika uopšte da čine dobra dela.

Kaže da bi bio i neispavan sud da su ljudi koji su odbili njegovu molbu da ga nahrane – loši ljudi. "Možda im se nisam učinio vredan milosrđa", objašnjava Petrović.

S druge strane, on se izvinjava zbog lažnog predstavljanja svim onim dobrim ljudima i ženama koji su ga nahranili. "Uveravam ih da moja ganutost njihovim činom može da se meri sa blagodarnošću pravog nevoljnika", piše Petrović.

"A sada da vam ispričam kako je to biti niko i ništa u Beogradu i gladan tražiti samilost kod onih koji su sebe proglasili za ovozemaljske predstavnike svevišnjeg čiji je osnovni atribut milosrđe", počinje svoju priču Petrović.

Tamu u katoličkoj crkve Svetog Ante na Zvezdari razblaživala je samo svetlost sivog neba uokvirenog visokim prozorima.

Gužvao sam kapu u rukama i čekao da me primeti zabrađena žena koja je poslovala ispred ispovedaonice. Uzalud. Pogledala me je, zaključila da me ne poznaje i nastavila dalje da nešto slaže u nišu, pa sam pročistio grlo i rekao:

"Izvinite"... usnama odrvenelim od stida – bilo mi je prvi put u životu da molim za hranu. Izgovorio sam da sam gladan.

Nije bila začuđena, i nije očekivala dodatno objašnjenje. Izvela me je u dvorište i pokazala vrata na kojima me je mlada žena opasana keceljom domaćice saslušala sa osmehom razumevanja i rekla da mora da pita župnika.

Ostao sam pred vratima da čekam, i kada se opet pojavila, držala je najlon kesu.

"Sretan vam Badnji dan", rekla je smešeći se, i ja sam zahvalio, i pometen, okrenuo da pođem.

"A jel i vama danas Badnji dan?"

Bilo mi je žao što ću je možda razočarati. Priznao sam da nije.
"Sve jedno, sretan za ubuduće...." rekla je vedro, i ja sam otišao.

Tek iza ugla razmotao sam kesu: pola vekne svežeg hleba, kutija sardine i kuvano jaje.

Pomislio sam, Bože, Bože ako te ima, nađi vremena i izlij svoj blagoslov na ovu ženu...

Moja sledeća stanica bila je crkva Svetog velikomučenika Dimitrija. Monumentalna nova građevina nema ništa od sklada i smernosti crkava podignutih po uzoru na srednjovekovna zdanja. I lepo se uklapa u poslovne blokove Novog Beograda.

Prošlo mi je kroz glavu da sam baš našao crkvu gde ću da se molim, dok sam prolazio kroz vrata s pozivom vernicima da daju prilog za dovršenje vrata, ali sam utešio sebe da gotovo u svakoj crkvi tako prikupljaju pare.

Unutra, pod zlatnim polilejem, malodušnost me je ipak savladala. Ogledao sam se u mermernom podu, a svuda oko mene gorela je pozlata. Stajao sam, ubog, i čekao da žena koja prodaje sveće završi brojanje pazara, ali me je ona primetila kad je zastala da treći put lizne palac.

"Nemamo mi hranu. Ovo je crkva", rekla mi je.

"A da pitam sveštenika?"

"Nema nikoga. Svi su otišli!"

Prošle godine obijao sam šaltere socijalnog... Mislim da tamo radi njena sestra. Kako bi ti cvilela da sam nešto Sveti Petar prerušen u mene kuša verne! Da se odjednom ispravim u svoj svojoj veličini i gromkim glasom pozovem sveštenika da nedostojnu izgna iz hrama! I njega, starešinu crkve, da pitam mora li uz svaku ikonu da stavi i sanduče za priloge, a ako su već tamo, zašto su na svakom otvori za ubacivanje novca onoliki!

"Zinuli su kao da se u njih ubacuju krofne, a ne novčići!", reko bih mu...mislio sam, dok su se teška vrata, gonjena oprugom, neumoljivo zatvarala za mnom.

Ali, nisam dozvolio da mi gnev pomuti rasuđivanje pa da zbog jedne trule jabuke obedim celo stablo. Otišao sam u pravoslavni hram na drugom kraju grada, Crkvu Svete Petke na Čukaričkoj padini.

Fasada od belog mermera pozlata na ikonostasu...da skratim, ostao sam gladan. Sve je bilo kao i sat ranije, samo je žena u prodavnici sveća bila manje neljubazna, a sveštenika zaista nije bilo...Da sam bio gladan od toga mi ništa ne bi bilo bolje, ali navodim ovo za slučaj da Bog čita "Blic" pa da uzme u obzir. Nek povede računa koga zapošljava.

Isto važi i za Alaha. Uz Bajrakli džamiju, jedinu u Beogradu, sagrađenu u XVI veku, tokom poslednjih 12 meseci nikla je zgrada namenjena obrazovnim institucijama Islamske zajednice Srbije i ostalim pratećim službama.

Sedeći na klupi u džamijskom dvorištu proveo sam pola sata čekajući da naiđe neko, valjda zato što je bilo doba između podnevnog namaza i ikindije.

U zgradi vođen glasovima koji su odzvanjali u holu obloženom uglačanim kamenom bojažljivo sam pokucao na vrata jedne kancelarije.

Tri muškarca sačekala su da mi četvrti sporo, kao da sam malouman, objasni da oni ne drže hranu i da mi ne može pomoći, pa su nastavili razgovor i smeh pre nego što sam zatvorio vrata za sobom...

Alah neka povede računa ko ga zastupa na zemlji...

Kazano je u Kuranu: "Samo Alah ima vlast na nebesima i na zemlji. On kažnjava onog koga hoće, a prašta onome kome hoće."

Ja samo pričam kako je bilo, ispraćen iz Bajrakli džamije gladan.

Posao prosjaka brzo se uči. U Crkvu Svetog Aleksandra Nevskog, na Dorćolu, ušao sam rutinski: od koga da se stidim, govorio sam sebi, tu sam bio ljubazno saslušan i jedan mi je mladić s bradom objasnio da tu u blizini, u dobrotvornoj kuhinji SPC, svakako mogu dobiti obrok...

Ni njega Bože, ako čitaš "Blic" ne zaboravi. Ni onog sekretara u kuhinji koji iako sam zakasnio, nije hteo da me vrati praznih ruku, već me je nagovarao da ponesem pasulj, a da mu posudu vratim sutra kad opet dođem!

Nagradi ih nekako, a sa ovima drugima radi šta hoćeš. Carstvo je volja tvoja i na zemlji kao i na nebu. Ja ti samo pišem šta rade kad misle da ih ne gledaš", završava svoj tekst Momćilo Petrović za "Blic" i citira reči Svetog Luke:

"A on uze onih pet hlebova i obe ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi ih i prelomi, i davaše mučenicima da postave narodu. I jedoše i nasitiše se svi, i nakupiše komada što im preteče dvanaest kotarica", ali to je bilo davno. Crkve su sada veće i lepše.

Mondo.rs