Teslio

Gost bloger: Mahlat.

Setila sam se toga dok sam ispijala kafu.

Autoput je bio neprohodan, iz pravca Niša ka Beogradu, vozovi i automobili su stajali zavejani a ljudi iz okolnih kuća su putnicima donosili čaj i hranu. Sećam se kako smo pažljivo pratili vesti i pitali se kako će svi ti ljudi preživeti hladnoću.

Imali smo gosta. M je iz jednog grada u Hrvatskoj i često je dolazio kod nas. Tek onako, da popriča sa mojim ocem uz rakijicu i gibanicu.

Tog jutra, kada se spremao da krene kući, moj otac ga je bezuspešno ubeđivao da ne kreće na put. Ipak, M je krenuo.

Naredna tri dana nismo znali šta se desilo sa njim. Njegova supruga je zvala mog oca, zatim bi za pola sata moj otac zvao nju, rešavao da pođe u potragu, skakao na svako zvono, optuživao sebe.

Posle tri dana. M se javio iz jednog beogradskog hotela, i dok je moj otac sipao bujicu najradosnijih psovki na svetu, M je pričao kako je ostao zavejan na autoputu, i kako je najzad, sprovođen policijom, u koloni, uspeo da se dočepa Beograda.

Ma, trebalo je onda da te ostavim da umreš, rekao je moj otac, i ja sam tada prvi put čula priču.

Petnaestak godina pre toga, moj otac je, putujući ka Zagrebu naišao na zastoj. Izašao je iz kola, i iza krivine ugledao prevrnutu cisternu na putu. Iz cisterne je u mlazu šikljalo gorivo, okupljeni ljudi su gledali, komentarisali kako će to gorivo svakog trenutka buknuti, niko joj nije prilazio, da je vozač sigurno mrtav…

Onda je napravio nekoliko koraka ka cisterni, dok su okupljeni vikali da ne prilazi, pa još nekoliko koraka, i još nekoliko, i video kako se čovek u kabini bori da je otvori. I ženu krvave glave. A onda i dete. I potrčao je dok je masa iza njega vikala da je lud.

Ubrzo zatim, ka ljudima su trčali jedan čovek, jedna žena, i moj otac sa trogodišnjim detetom u rukama. Iza se začula eksplozija.

Tu, na tom autoputu, rodilo se prijateljstvo. Neraskidivo, nemerljivo, životno.

I M je uvek imao neki razlog da dođe, ili razlog zbog koga bismo mi trebalo da idemo kod njega. Nekada, u onoj staroj zemlji, ako ćete verovati, putevi su bili mnogo kraći.

Početkom osamdesetih godina, moj otac je počeo da pravi kuću u zemlji u kojoj odjednom, posle Titove smrti, nije bilo kafe, praška, pomorandži, kao da ih je Tito lično proizvodio. Nije bilo ni cementa.

M je bio u gostima kod nas, čuo usputnu priču o cementnim mukama i otišao. Posle par dana, pozvao je mog oca i rekao mu – čekaj taj i taj voz, stiže ti cement. Lud čovek, rekao je moj otac.

Sa cementom, stigla je i mešalica za beton koju moj otac nikako nije hteo da preuzme govoreći da je u pitanju neka greška. Aj’ Vi, lepo, potpišite otpremnicu, preuzmite mešalicu, pa posle tragajte da li je greška ili ne, rekli su mu.

Tek onda kada je pozvao M da mu kaže da je cement stigao, saznao je da je mešalica poklon.

Isukrsta ti, rekao je M, nećeš je pozajmljivat da bi kuću napravio.

I tako je naša kuća, usred Srbije, napravljena od hrvatskog cementa koji je mešala hrvatska mešalica dok su povremeno, njih dvojica i dalje pili sprsku rakiju i jeli pravu četničku gibanicu.

I ništa ova priča nije posebna, samo sam se jutro setila svega toga.

Oni se i dalje čuju, i ja volim kad vidim kako se lice mog oca ozari svaki put, kao detetu kad dobije igračku. Isto kao što se ozari kad se čuje sa prijateljima iz Pazina, Novog Mesta, Gorice,. Zadra, Skopja… ali to su neke druge priče. Putevi su duži nego onda.

Među uspomenama mog oca stoji i orden italijanske Vlade koji je dobio krajem šezdesetih godina u znak zahvalnosti što je kao prolaznik i stranac učestvovao u spašavanju i prevozu povređenih iz jednog strašnog lančanog sudara u Italiji, po ovakvom sličnom vremenu.

Pomozite nekome danas, makar da pređe ulicu. Makar se ne rodilo prijateljstvo, makar sutra ne pravili kuću.

Zato što imate srce.  Zato što je potrebno da se osetimo čovekom, i da drugi osete da još ima ljudi. 

http://www.mahlatblog.com