Teslio

Gost bloger: Mahlat.

Svaki novčić ima dve strane, to svi već znate, naš problem je što se uvek bavimo samo jednom stranom, i to onom koja je kad smo bacili novčić u vis pala na gore i koja sama po sebi označava dobitak, ili životni, ili u opkladi, kocki, kako kad i kako gde.

Da smo nacija koja ne voli da radi i to znamo. Uvek sam mislila da je nedopustiv deo vaspitanja onaj koji kaže – završi školu, da se zaposliš na nekom dobrom mestu, ništa da ne radiš, bog da te vidi.

Mi smo nacija u kojoj su plata i rad dobro i strogo podeljeni na mnogo načina. Negde radiš a nemaš platu što je sasvim normalno, negde imaš platu a ne radiš – još normalnije. Generacije i generacije se vaspitavaju da ne rade ništa, da gledaju kako znaju i umeju da zeznu i državu i poslodavca, retko ko firmu u kojoj radi doživljava kao nešto svoje, to ga hlebom hrani i školuje mu decu.

Mi bi da ne radimo na radnom mestu, da zaradimo, i kako znamo i umemo da ne dozvolimo da se onaj kod koga radimo nikako ne obogati. Više brinemo za to nego za sebe. Uvek ima i onih drugih, postoje ljudi koji su dobri radnici, šta god da rade, i na svom radnom mestu rade, nemaju opciju ni da sede, ni da prošetaju u toku radnog vremena, čak ni da izađu i popuše cigaretu. To vam je uglavnom prosta radna snaga, uglavnom školovana, ali prosta jer radi na prostim radnim mestima, nisu uspeli da se dokopaju direktorskih, dizajnerskih, menadžerskih i piarovskih poslova, mnogo ima Srbija ljudi kojima je to zvanje, a malo takvih radnih mesta. E, ti ljudi prihvataju svakakve poslove da bi mogli da žive. Životare, pardon.

Srbija nikada nije imala veću stopu nezaposlenosti nego što je ima danas. To dovodi do toga da moraš da trpiš i ćutiš na svom radnom mestu jer te neprekidno opominju da ne moraš, da stotine i stotine drugih jedva čekaju da zauzmu tvoje radno mesto za bednu platu za koju radiš.

Danas je objavljena vest da je plata u Srbiji skočila u vis, nije oborila prečku, ali je oborila rekord – na 414 eura. Svako ko radi ima ovu prosečnu platu.

E, sada da razjasnimo položaj pojedinih ljudi koji imaju prosečnu platu a u stvari nemaju ništa.

Zamislite ako možete ono što nećete da vidite, da u Srbiji postoje ljudi koji su dobri sa predsednikom opštine u kojoj žive, dobri sa monopolističkom firmom u toj opštini, naprave dil da svima vama bude dobro, zaposlite gomilu sirotinje raje i priča ide ovako:

Vi ste radnik, odnosno radnica, radi se o ženama, u srednjim godinama, četrdesetak, imate troje dece, svo troje idu u školu. Radite šest dana u nedelji, po sedam sati, to je mesečno 168 sati rada. Primate platu od 12 000 dinara, i slovima DVANAEST HILJADA DINARA. Iz dva puta, znate ono – akontacija i isplata. Imate toliko novca da svratite u jedan market i kupite hranu za par dana.

Za tri godine, koliko radite nikada niste dobili obračun svoje plate. Svakog meseca potpisujete da ste dobili platu, ali ne vidite koliki je iznos na papiru, novac dobijate na ruke, potpisujete da ste dobili novac za topli obrok, drugi papir da ste dobili novac za prevoz (živite 16 kilometra od svog radnog mesta), jednom godišnje da ste dobili novogodišnje paketiće za decu koje nikada niste dobili. Te tri godine, vi skenirate te papire jer vam nikada u stvari ne daju da ih pročitate. Ko stisne petlju da se pobuni, dobije po nosu, obaveste ga da odmah može da ide, ima onih koji hoće da rade, i naravno, obaveste ga da ima plaćeno zdravstveno osiguranje i staž što je u ovoj zemlji privilegija, jelte, znate vi koliko poslodavaca to ne uplaćuje.

Kad zatražite potvrdu o svojim tromesečnim prihodima, da biste dobili dečiji dodatak, dobijete je na 18 000 dinara (minimalna cena rada u Srbiji prošle godine je 17.748 dinara, sve po zakonu, forma zadovoljena). Ponovo nedopustivo malo, a pri tome je i laž, nikada niste dobili tih famoznih 6 000 viška.

Svakog meseca, iako vodite računa, svaki dinar vam je kao kuća, vaš poslodavac pronađe da ste napravili manjak koji vi nikako ne možete da otkrijete, natera vas da potpišete i odbije vam od plate.

Svakog drugog dana dolazi da vas obavesti kako nije zadovoljan vašim radom. Vaše kolege se smenjuju i nazivaju vas budalom, ali vi ne možete – troje dece je troje dece.

Najverovatnije da ne možete da zamislite očaj ove žene i kako ima osećaj da udara glavom u zid svaki put kad je deca pogledaju.

Ovo je realnost u Srbiji. Ona realnost koja ne interesuje ni vlast, ni zakon, a ni većinu vas.

Mogla sam da napišem ime firme, ime poslodavca, ali čemu, niko se neće trgnuti, to je ona druga Srbija koju većina ne želi da vidi. Postoji van kruga dvojke i u svakom mestu u Srbiji. Da li ovaj poslodavac čini neko krivično delo, razmislite sami. Na stranu plata od 12 000 dinara, gde odlazi novac za topli obrok, prevoz, gde završavaju ti novogodišnji paketići za decu, u kom god da su obliku, novcu ili čokoladama?

Radnice ove firme ne mogu nikome da se obrate. Kad traže savet niko ne zna kome se mogu obratiti. Kažu im da ćute jer i od toga ima gore. Znate neku goru priču?

Najveći kriminalci ove zemlje nikada neće završiti u zatvoru jer su uvek u dilu sa nekom vrstom vlasti, lokalne ako nijedne druge. Među najvećim kriminalcima ove zemlje su pojedini poslodavci.

I da, ženama ove firme je pred novu godinu obećano povećanje plate od 50 dinara – slovima PEDESED DINARA. Nisu ga dobile.

Možete li sebe da zamislite kako ste razočarani zbog 50 dinara? Jedan hleb. Malo za troje dece.

http://www.mahlatblog.com