Teslio

Mislim da sam već bila budna kada mi je njen blagi osmeh poželeo dobro jutro. Bio je to jedan od onih tmurnih kišnih dana kada samo poželiš da ceo dan ostaneš ušuškan u krevetu. I, kako u sobi nije bilo ničeg na čemu bi se pogled zadržao duže od treptaja, zatvorih oči na trenutak, a onda kada ih opet otvorih, ona je i dalje bila tu. Stajala je anđeoskog lica i božanske lepote naslonjena na ivicu vrata i posmatrala me. Ovog jutra mi se činila nekako drugačija i posebna. Samom svojom pojavom donese sunce u polu-zamračenu sobu da za trenutak poželeh da iskočim iz kreveta i sa osmehom krenem u susret novom danu. “Jutros si se uspavala, čekamo te dole”, izusti tiho kroz smešak i zatvori vrata.

I ne znam zašto mi sa zvukom vrata sevnuše u glavi slike najlepših događaja iz detinjstva, sve one dečije igre i nestašluci, čak i nevažni, ali toliko posebni i dragi da zauvek ostanu u sećanju. Pa onda ona slika uplakane, pomalo razmažene, devojčice u majčinom naručju, sve one bajke za laku noć i priče sa srećnim završetkom onda kada smo mislili da budućnost nema kraja. I sve to nezamislivo bez nje, glavne junakinje naše životne priče, zvezde vodilje i najvećeg životnog prijatelja – majke.

One uz koju smo naučili da volimo i praštamo, da sanjamo male snove ali i da živimo najveći i najlepši san – život. Naučila nas je u njemu da živimo i rastemo kroz igru i smeh, da se ponekad sakrijemo iza oblaka kada nas naljute i iznerviraju, ali da čak i tamo zauvek letimo sa željom i nadom.
Jer ona je naš najjači vetar u leđa sa svih strana, naš oslonac i pokretač. Neko ko postoji samo zbog nas, ko nas razume osmehom, pogledom i ćutanjem ali pre svega srcem – iskreno i najtoplije.

Svojom nežnošću pokazala nam je istinsku lepotu ljubavi, a njene suze su nas naučile kako se pruža podrška i kako biti jak i onda kada je najteže. Ponekad i nismo umeli da je razumemo kada nam je govorila da ima i pogrešnih ljubavi i da se čuvamo onih koji će hteti da nas povrede. Naučila nas je samo da budemo hrabri, da se borimo, ne odustajemo i da zauvek koračamo putevima srca. Samo svoji. I sada nas život često odnese na drugu stranu, pa skrenemo s puta i izgubimo se, ali i dalje je jedini pravac kojeg se držimo onaj – praštati, voleti i biti dobar čovek.

I verujem, srećni smo na tom putu, najsrećniji! Imamo sve što nam je potrebno, zdravlje, porodicu, milion mogućnosti, puno srce i nju – najveću ljubav i podšku. Znam, nedostaje nam uvek ono “još nešto”, ali ona kaže da baš to nešto i čini život ovako posebnim.

I sećam se njene rečenice koju mi je rekla onda kada sam bila pomalo ljuta na svet oko sebe i kada sam počela da shvatam da život nije baš onakav kakav nam se činio kad smo bili deca. Ne dobijemo u njemu uvek sve što hoćemo, ali naučimo da želimo i da se nadamo. Rekla mi je tada: ‎”Kada bi nam se svaka vrata na koja pokucamo odmah otvorila, ne bi se znala vrednost nade, strpljenja i žudnje.” Tako sam i naučila da cenim pravu vrednost života i shvatila vremenom da u njemu nije nimalo bitno šta imaš, već koga imaš i ko te voli.

Tako sam shvatila i da imam najbolju mamu na svetu i puno srce! Žurim sada da zagrlim mamu i da joj kažem koliko je volim. I ne zaboravljam nikad da pre nego što zamolim Boga za ono što želim, prvo budem zahvalna za ono što imam. Mama, volim te!

Wannabemagazine.com