Teslio

Jesenas u Nišu, na jednoj fudbalskoj utakmici, desio se jedan, meni lično, veoma neprijatan incident. Igrala su deca 2004. godište, utakmica minimalnog ili možda nikakvog takmičarskog značaja. … I izbila je tuča. Nisu se deca potukla već roditelji. Bila baš ozbiljna šorka. Nečiji sin nije dodao loptu nečijem sinu u kontri. Gledano kroz ružičaste naočare to je sasvim bezazleno grveljanje roditelja ali, po meni, predstavlja vrh ledenog brega, problema koji je tu oko nas. Preambiciozni roditelji očekuju previše od svoje dece i spremni su na sve, bilo da se kosi sa dobrim ukusom, pravilima ponašanja ili čak zakonom.
Da se razumemo, ja sport volim i upražnjavam baš kao i svi članovi moje porodice. Smatram da i rekreativni a boga mi i takmičarski sport imaju masu, svima poznatih blagodeti. Zdravlje, socijalizacija, karakter, putovanja, poznanstva, ….

Ljubav prema sportu i potreba bavljenja njime nije sporna. Želim da ukažem na nešto drugo.

Bez neke namere da se bavim analizom, spontano su mi pažnju privukle neke stvari u, kako se to kaže, “omladinskim sportu”. Pojavili su se profesionalni treneri i one škole fudbala, tenisa, košarke, … I to je uredu. Deca plaćaju članarinu, uče osnovne tehnike, počinju da se takmiče, … Neka deca su uspešnija neka su manje uspašna ali tu nije reč samo o prirodnoj selekciji i diferencijaciji na perspektivne i manje perspektivne.

Retki su oni instruktori i treneri koji će imućnom roditelju saopštiti tužnu istinu
“Vaše dete je drvo za sport, ali neka ga neka se rekreira još neku godinu pa će posle da vidimo...”. Često je tu neka priča “vaše dete ima potencijala samo treba vremena”.

Kad ta neka deca stasaju onda ih preuzimaju neki menadžeri koji imaju interes da što više mladih talenata drže pod svojom paskom (veća verovatnoća da zarade) a s druge strane obećavaju roditeljima razne Barselone i Vimbldone.  Ako nastavim sa ovim doćiću do nazovi menadžera iz kriminogenog miljea koji na silu uguravaju svoje igrače u timove i reprezentaciju da bi ih kasnije skuplje prodali. No nije to tema.


Ne ulazeći šta je uzrok a šta posledica, roditelji dece sportista su spremniji da stvar “poguraju” kako bi njihovo dete dobili bolju šansu. Bilo pojačavajući režim treninga, “motivisanjem” selektora ili čak pritiskom na sudije. Oni u svojoj deci, malim sportistima vide budućeg Đokovića, Teodosića, Ronalda, Mesija, … i to ne samo kroz njihovu sportsku virtuoznost već i kroz slavu a prevashodno kroz uhranjen bankovni konto.

Često sedim u kafiću čija bašta ima vizuelnih dodirnih tačaka sa teniskim terenima. Gledam kako roditelj, patre familijaris, trenira svoju ćerku, nazivajući je pogrdnim imenima. Mala nabiva onu loptivu, više nego očigledno, preko volje. A ima ne više od 10 godina. Ne mogu a da se ne zapitam koliko li će vremena proći dok ona smogne snage da kaže ocu da ona ne želi da udara tu lopticu.

Imam utisak da ti preambiciozni roditelji u glavi nemaju u prvom planu decu već stotine hiljada evra koje oni mogu da zarade do svoje dvadesete godine i maltene svojim naslednicima obračunavaju kamatu na pre koje im onu “dođu” tamo nekada u budućnosti. Deca im dođu kao zgodan paravan za njihove finansijske ambicije. Kao “sport je zdrav a i može da se zaradi”


Jedna od najtužnijih stvari na tu temu koje sam video je čuveni intervju koji je Bravo Nole imao kao klinac kada je izrazio ambiciju da bude svetski reket broj jedan. Sećate se vdea to  je bio planetarni hit pre godinu dana. Ima tu jedan deo koji me progoni kao kratko ćebe. Klinac, voditelj,  ga pita:
- Je l tebi tenis igra ili obaveza?
- Pa obaveza.
- Imaš li vremena da se igraš?
- Igram se... noću.

Pa jebem mu mater Novak je, sudeći po ovom snimku, od najmlađeg doba bio zarobljenik jedne ideje, koja, po meni, teško da je moglada bude njegova. Ta ideja se zove jaka ambicija a možda prejaka ambicija. Bravo Nole je imao sreću pa je uspeo. Dva, tri puta u karijeri je imao zaista ogromnu sreću koja je pozlatila najozbiljniji rad. Šta se dešava sa desetinama hiljada dece koji iz sveg srca žele da budu broj jedan pa ne uspeju? Šta se dešava sa onom decom čiji roditelji nose ideju “moje dete svetski šampion” a ne uspeju?


Lepo je kada se ambicija i realnost susretnu na bankovnom računu i u novinskim stupcima. No šta sa protraćenim detinjstvom, rasprodatom imovinom, i brojnim drugim nevoljnim žrtvama zarad “višeg” cilja koji možda dođe a možda i ne. Budimo realni. Koliki procenat dece koja počne da trenira neki sport bude sportski milioner?

Ne želim da sudim ni da treba “motivisati” decu ni da ne treba. Samo naglas razmišljam gde je ta tačka kada roditeljske ambicije, izlaze iz okvira normalnih i zdravih ambicija i počinju da bivaju pojačane a po nekad i sindrom Srđan Đoković. Jasno je da vrhunski sportista teško stasava bez podrške roditelja ili okoline, ali ko nam garantuje da je procena roditelja da je dete budući šampion ispravna i da je dete baš ludo od sreće što se igra samo po nekad i to noću?

Gledavši unazad iz perspektive tzv “naknadne pameti”, Novakove žrtve u detinjstvu su prihvatljive s obzirom na ono šta je kasnije u životu stekao. Kad kažem on mislim na njega i njegovu porodicu. A šta da su, ne daj bože promašili? Šta da je ostao 900. igrač sa godišnjim promanjima ispod recimo 30 000 a troškovi orgomni?  Ko bi njemu nadoknadio “Igram se samo noću i to po nekad”?

Na kraju, ne zameram ništa nikom. Samo smatram da jednostavno copy-paste modela sa uspešne teniske porodice na neku drugu manje poznatu i manje uspešnu može da bude veliko razočarenje i generator mnogih nerazumevanja i sukoba. To što stvar nazivam “sindrom Srđan Đoković” se ne odnosi na Srđana i na njegovu porodicu već na ljude koji su već prepoznali kod sebe i svog deteta ozbiljan bankovni konto za desetak godina ne misleći o ogromnim rizicima i iskušenjima na koje će naići.
I još jednom zašto tu pojavu nazivam “sindrom”? Zamislite samo kako je zvučao i kako je delao Novakov otac pre 12 - 15 godina. Baš kao ovi ljudi koje opisujem, s tim što ne verujem da je imao jasne finansijske ambicije. To se javllja u skorije vreme kod roditelja sa tim sindromom.


Beleške na margini:

Ja sam otac malog fudbalera. Moj Ivan je najbolji strelac lige 2004. godište. Dao je preko nekoliko desetina golova. I ako mi je drago što obožva sport i svaki trenutak SVOG slobodnog vremena koristi da šutira loptu, ne želim da njegovom bavljenju sportom pridam preveliki značaj da ne pomisli da ima obavezu i prema meni. A on je nezaustavljiv. Od 10 ujutru je na terenu sa veštačkom travom i igra sa svim ekipama koje ga puste. Od desetogodišnjaka pa sve do odraslih slabijih rekreativaca. Jednostavno to voli i samo o fudbalu priča. Gleda sve žive utakmice i na TV i na internetu. Dakle njegov izbor koji ću ja samo da podržim. Možda sam i manje aktivan nego što je možda potrebno...

 

Moj najstariji sin Jovan je balkanski i evropski prvak u powerliftingu, sportu gde sam ja više puta bio svetski prvak. Nisam siguran da li je metoda projekcije ili samo njegova prirodna pubertetska želja da ima pločice na stomaku i veliki biceps ali on, sa nekim starijim ortacima svakog dana trči na kuju, radi zgibove, sklekove, … U teretanu dođe, ne više od 5 puta mesečno. Pokazalo se da mu je to dovoljno da u starosnoj kategoriji od 13 do 15 godina bude jedan od najjačih na svetu (ah geni). Ni jednom ga nisam terao da ide već je sam tražio da ga povedem. Još sad ova pojavljivanja po novinama i televizijama... Niko kao on. Da budem iskren, imam utisak da ga samo cure u životu interesuju da da mu je sport alatka da napravi mnogo željene pločice a i malo medijske pompe mu neće smetati. Zašto ga ne poteram? Pa užasavam se Srđana Đokovića koji čuči u svakom od očeva. Kako ću posle da mu vratim detinjstvo ako je moja procena pogrešna?