"Kada čujem nekoga kako sa uzdahom izgovara: „Život je težak“, uvek sam u iskušenju da ga upitam: „U poređenju s čim?“ - Sidnej Heris.
Morala sam započeti tekst ovom mišlju jer mi se dopala, a s druge strane i navela me na detaljnije razmišljanje o redizajniranju sopstvenog života odnosno u kojoj meri je to moguće.
Pre nekoliko godina uspelo mi je da redizajniram svoj život selidbom u drugi grad, pronalaženjem novog posla i upoznavanjem novih ljudi. Onda sam se ušuškala u posledicama korenitih promena sve do pre nekih mesec dana. Tada mi se ponovo ukazala prilika da malo iskočim iz koloseka i dopustim sebi nove promene. I to je dobro, to je ono što mi se sviđa u mojoj slobodi najviše. Upravljam svojim vremenom i svojim obavezama. Upravljam svojim životom.
Onda se setim ovih koji su nezadovoljni i ne znam kako bih mogla da pomognem osim savetom da je ako radimo korak po korak moguće sve. Za početak je dovoljno i promeniti dnevne rituale, one uslovljene, pa na taj način početi neko redizajniranje svog života. Za krupnije promene nije dovoljna samo volja već i sticaj okolnosti rekla bih,ali ako ne postoji želja za promenama, onda cela stvar pada u vodu.
Zato savetujem svima onima koji često izgovore da je život težak da se malo aktivnije uključe u sopstveni život i da promene ne dolaze nužno same od sebe.
I nemojte misliti da je moj život manje težak od vašeg, ali ja ne dozvoljavam da me ta težina vuče na dno, svakodnevno plivam i plivaću i odupiraću se kamenju koje mi je vezano za noge. I nadam se novim prilikama za redizajn moje svakodnevnice.
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Dolje u kraju odakle sam ja ima jedna ljepa izreka koja kaze svakom je svoja muka najteza i najveca. Ajde da kazem da se s tim i slazem jer i jeste tako; kako ja ne znam sta se kome mota po glavi i kakve ga muke muce tako ni taj neko/neka ne zna sta se meni mota po glavi i koje me to muke muce.
Ali ipak, nesto cu ti reci...to tvoje sto si napisala "korak po korak" je nekad pretesko i nedostizno i tesko nekome; evo konkretno meni.Kad se osvrnem iza sebe, skoro ce mi 34(sad u drugi utorak), moja generacija manje-vise svi se ozenili, cure se udale, imaju sve ono o cemu ja mastam i sanjam a sto nikad necu imati(djeca, ljubav, vole, voljeni su); ajde da ne gresim dusu ima i onih koje sreca bas i nije nesto pomazila pa su bili i prevareni i ostavljeni i sta znam sta sve ne...ali opet, ti ljudi su i voljeli i bili voljeni a s druge strane ja sam samo volio i to uzaludno a da me nikad nijedna nije pokusala ni razumjeti a da i ne pominjem ono drugo(voljeti). Razlog za to sam vise nego ocigledno ja jer eto, nisam neki dasa, nisam frajer za kojim ce se voditi price u fazonu "ej jesi vidjela onog macana kako je zgodan" i slicno; ja sam neko ko zaista moze da kaze da je zivot zaoista tezak; neko ko se citav zivot bori protiv vjetrenjaca zvanih predrasude i losa ljudska narav; neko ko nema ni promil sanse da u toj borbi pobjedi i to iz razloga sto sam drugaciji; ljepotan nisam, ni bogat nisam(jedino bogatstvo mi je zivot)ali najveca razlika izmedju mene i drugih je - ja citav zivot hodam uz pomoc staka i citav zivot sam dozivljavao samo poraze i padove u vidu da li odbacivanja potencijalnog drustva uz ruzne rijeci, u odbacivanju od strane djevojki isto uz ruzne rijeci i "komplimente" na racun toga sta sam i ko sam i kakav sam; sve one koje sam ja volio(a bilo ih je dvije u mom zivotu)su me povredile iako su znale koliko ih volim(nisam volio obe u isto vreme, toliko blesav nisam);
I opet kazem, sav moj trud je bezvredan jer mi jednostavno nikad niko nije pruzio sansu i ja zaista mogu da kazem da mi je zivot tezak...
A samo malo srece da mi je, Bog zna koliko to zelim i koliko o tome mastam i koliko za tim ceznem...ali dzaba, ne ide pa ne ide...
Ne znam, nisam bas rodjena pod srecnom zvezdom,ali nekako nadjem uvek nacin da stvari postavim na svoje mesto.
Hendikepirani smo onoliko koliko dopuštamo da nas nedostaci blokiraju i ograniče. A čoveka bez nedostataka nema. manjih, većih, ovakvih-onakvih...svako svoje breme nosi. oni najćutljiviji često i mnogo veće nego što bi se reklo po njihovim osmesima.
Svidja ti se neka djevojka, svi oko vas znaju da ti se svidja i da si se zaljubio u nju; zna i ona, znaju i njeni i tvoji a onda se desi da te ista ta 'pocasti' sledecim rijecima:
"Ma sta ti tu meni nakazo i glupavi invalidu pricas" ili nesto u tom kontekstu;
Ili malo drukcija situacija - neko ko bi mogao da ti bude potencijalni prijatelj kad te treba tad si i Bog i svetac i car i zakon i kralj a kad je on tebi potreban nema ga nigdje i plus o tebi prica uz neizbjezno izrugivanje i puno ironije?
Hendikep postoji, da ne postoji ja bi u ovim godinama bio na zalasku neke sportske karijere(fudbalske, kosarkaske)ili nebitno vec koje; a ja to nikad necu dozivjeti jer nikad nisam ni hodati mogao a kamoli da trcim za loptom(sto se narodski kaze); ono o cemu nekad mastarim i sanjarim je da imam drustvo i da smo negdje na nekom fudbalskom terenu ili basketu...stvari i dogadjaji koji nikad nece biti...
Ja sam svjestan svog hendikepa, bio bi lud da nisam i da glumim da sam nesto sto nisam i da se pretvaram da je sve u redu kad nije; licno mislim da je nesto najgore u zivotu lagati jer ne lazes ti druge kad lazes nesto o sebi; ti zapravo lazes sebe i samo sebe; onaj ko moze s tim da zivi svaka mu/joj cast...ja nisam od te sorte...
http://www.naslovi.net/2008-04-29/press/voljom-pobedio-hendikep/657076
znam za njega,mislim da sam ga gledala u Kvadraturi kruga
Ovaj svet je prepun tuge i nesreće. Ali isto toliko ima sreće i radosti. Nije moguće uvek odvojiti jedno od drugoga.
Devojka i primer koji si naveo: moja ljubav apsolutno ne obavezuje nikoga, ni jednu ženu da mi uzvrati. OK. je. ne želi, pa ne želi. A vređanje i odbacivanje zbog invalidnosti - pa - njeno pravo je da bira u životu šta želi i kakav karakter će da u sebi razvije. Znam samo da ja ne bih mogao ni sekunde voleti ženu kojoj bi moja ljubav bila osnova za takav bezobrazluk. Ona ima pravo na svoje izbore i to je nesporno, ali ako te izbore čini tako što omalovažava druge - onda ona ima daleko veći hendikep od tvoga. Iščašen karakter je mnogo veći problem od iščašene noge, jer iščašena noga boli samo onoga čija je. Iščašen karakter boli i mnoge druge ljude.
Kažeš - hteo bi da te prihvate "normalni" - to znači da si sebe već svrstao na drugu stranu, a onako kako vidiš sebe i drugi te tako vide. I ne misli da ovo pričam u prazno. Ne znaš šta je ko preživeo i sa čim se ko nosi. Ima mnogo većih nesreća na ovom svetu od tvoje.
Ne možeš da juriš loptu, igraš basket...pa OK. svako nešto ne može. Usmeri se na ono što možeš, a ne ono što ti je uskraćeno. Jer uvek i svakome je nešto uskraćeno, pa znao ti za to, ili ne znao. Dokle god budeš branio svoju gorčinu i za nju nalazio opravdanja, nećeš se pomeriti iz te tačke. Čovek nije njegovo telo, ma u kakvom stanju bilo. Čovek je duh. A da li će on biti slomljen - to već ovisi o nama.
Vidim - možeš koristiti računar. Znači imaš "ventil". Piši - zvučiš inteligentno, pravilno pišeš...imaš očiglednog potencijala. Napiši knjigu. Radi nešto. Ne očajavaj, jer nema se za to vremena. One koji te radi invalidnosti ne prihvataju - nemoj ni da očekuješ. Ljudi imaju pravo da žive kako žele i budu kakvi žele. To isto pravo imaš i ti. Kad budeš sebe zaista počeo poštovati - onda će to i drugi. Ako sebi dopustiš da se smatraš manje vrednim - to se prenosi i na ostale ljude.
Srećno ti bilo.
Marko Aurelije
Vec sam ne jednom menjala sve iz korena. Poslednji put 2009. vratila se iz "tudjine" kuci.
Ja volim cesto da menjam stvari, ne sto mnogo volim promene, nego sto mislim da je tako zdravije, lepse, zanimljije i kvalitetnije ziveti.
Zivot ume da predje u naviku, sablon. Kao i posao, pa i brak...
U svakom slucaju najbitnije je zadrzati bodrost duha, boriti se. Bilo da je rec o bas "teskom zivotu" ili o ne bas teskom, ali dosadnom ili ucmalom ili ne preterano aktivnom ili ... (ubaciti po zelji svoju varijantu) :))
@ za Belog Vuka - imala sam koleginicu na fakultetu, rodjenu sa hendikepom, hodala je na stakama, ali je to bio uspeh, jer je ranije sedela na kolicima, svakog dana je isla na vezbice, na fakultetu je bila medju najboljima, ali se izdvajala svojim vedrim duhom, obozavali smo je! Nisam nikad o njoj razmisljala kao o nekome ko se razlikuje po bilo cemu od mene, sem sto je uvek bila pozitivnija od mene i mnogo veci optimista (ja povremeno patim od pesimizma:)) I ostala je takva, uspesna je u poslu, vedra i ima mnogo prijatelja.
Eto, dolazi ovde na cavrljanje i druzenje :) Napisi nesto lepo da te citamo, da uzivamo u tvojim tekstovima, kao sto uzivamo u svemu sto napise Ivy ;)
Tacno, normalni u smislu - zdravi, oni koji ne vide svijet usko i ne gledaju sve kroz prizmu kako ja izgledam i kako hodam a iznad svega i pametni i dovoljno mudri da shvate da postoji i kod mene kao i kod svakog drugog mnogo vise van onog sto se vidi na ovaj ili onaj nacin. A sto se tice kompjutera heh, pa sta da se radi, i volim da 'cackam' a i nadje se ponesto sto valja da se uradi online(npr muzika posto sam prosto opcinjen i opsjednut muzikom; cak volim i da pjevam i ne bih da se sad nesto hvalisam puno ali kazu oni koji su imali prilike da me cuju da imam fantastican glas; to je po onoj 'nesto ti Bog uzme pa ti nesto drugo da', a?:)
Nisam ja manje vredan, ja sam samo usamljen i to iz razloga sto one vredne nisam nasao dosad u mom okruzenju i u svim mjestima gdje sam za ove skoro 34 zivio :)
Postujem ja sebe i svjestan sam sta mogu kao i onog sta ne mogu; ono sto mogu u tome i uzivam(rekoh vec muzika, cackanje kompjutera i tako jos neke sitnice) a ono sto ne mogu iskren da budem rastuzuje me ali jednostavno tako mi je kako mi je i tu se malo sta moze promjeniti :)
Lollek to sto si sad rekla je sustina onog o cemu ja govorim; ti si normalna i ne dijelis ljude na ove ili one zbog ovog ili onog; to je ono za cim ja zudim :)
Napisacu neki blog mada cisto sumnjam da ce da bude zanimljiv kao pojedini blogovi ovdje :)