Teslio

Bez sumnje, digitalno doba nam je donelo mnogo toga pozitivnog. Informacije su brzo i lako dostupne (dok god znate kako ih tražiti), zabavni sadržaji poput muzike, filmova i svega ostalog što nam padne na pamet su nam isto tako doslovno na dohvat ruke. Radio možemo slušati putem naših telefona i računara, i to ne samo lokalne stanice. Svaku ulicu u bilo kojem gradu ili gradiću lako možemo locirati. Isto tako možemo stupiti u kontakt s ljudima širom sveta - bilo putem društvenih mreža, emaila ili nekom trećom metodom. Pa opet, nekako mi se čini da smo sve manje društveni i postajemo sve usamljeniji, nekako otuđeniji.

Jesmo li sami?

U početku sam mislila da se radi o mojem iskustvu. Međutim kroz razgovore i čitanje diskusija online sam shvatila da ovaj sentiment dele i drugi ljudi, čak širom sveta. Često se u mislima vratim na početak milenijuma, kad nam je internet i sve ono što je donosio u tom svom, danas pomalo primitivnom obliku. Prihvatali smo sve s više uzbuđenja, manje cinizma i kritike. Društvene mreže poput Facebooka, Twittera, a odskora i popularnog Instagrama, kao da su nas izolirale i zarobile. Imam osećaj da smo odvojili svoje virtualno Ja od našeg Ja iz realnog života. Uvek se pokušavamo predstaviti najbolje moguće prema drugima, tu nije ništa sporno. Ali trebamo isto tako i biti realni i zapitati se, koliko zapravo dugo možemo držati tu fasadu, tu lažnu sliku nas samih, pa makar ona bila samo virtualna. Jer ta dva odvojena entiteta pre ili kasnije moraju ukrstit puteve.

Nije sporno, nalazimo se u velikom i gusto naseljenom virtualnom društvu. Društvu koje ima problema s empatijom i kontrolom/zaštitom vlastitog Ega. I ovo je nešto na čemu moramo poraditi. Moramo shvatiti da “lajkovi” nisu najbitnija stvar na svijetu. Ako vaša slika koju ste objavili nije dobila masu lajkova u dva sata, ne znači automatski da s njom nešto nije u redu. Ne morate je brisati, stvarno, OK je.  

Kako prebroditi digitalnu pustoš

Idući put kad budete pregledavali svoju listu prijetelja na Facebooku, zapitajte se koliko tih ljudi zapravo znate, na ovaj ili onaj način. Zašto ste ih uopšte dodali? Možda da potpomognete svoje virtualno Ja i pokažete drugima koliko ljudi znate. Nije tajna, ovo je nešto što se radi. Pojedinci na Facebooku imaju i po nekoliko hiljada ljudi. Ja iskreno ni uz sve ljude koje sam u životu srela, uz sve glumce koje sam gledala u fimovima i serijama, uz sve bandove koje sam slušala, ne bi mogla doći to tako ogromnog broja ljudi. I to govorim samo o imenima, iluzornim pojavama. Naravno ovo je ekstremni slučaj, ali svedno, taj broj ništa ne znači. Komunikacija se i dalje vrši samo između užeg kruga ljudi, upravo onih ljudi koji nas svakodnevno okružuju.

Zato, razbijte ovaj šablon ponašanja. Pošaljite poruku nekom “prijatelju” s kojim nikad niste razmenili rečenicu. Šta je najgore što se može dogoditi? Možda tako možemo biti komunikativniji? Ili prokomentarišite muzički video koji je ta neka osoba postavila, možda zapravo delite isti muzički ukus. Možda saznate nešto novo, možda ćete idući put imati s kim otići na koncert. Razumem da je ovo previše “možda” za jednu labilnu jednačinu. Ali trebamo pokušati.

Manje virtualne zajednice nude više mogućnosti   

Dajte i manjim online zajednicama šansu da vas upoznaju. Može ovo biti forum koji se bavi tematikom koja vas baš zanima, poput filma, književnog žanra ili muzike. Takva mesta su po defaultu nakrcana ljudima koji dele vaše interese a neretko i razmišljanja, pa je i komunikacija automatski lakša. Predstavite sebe i svoje interese drugima, anonimni ste, ništa ne gubite.

Ako ste se možda doselili u novu sredinu, novi grad, pa čak možda i drugu državu, posetite neki sajt za upoznavanje ljudi iz okoline poput http://serbiandating.com (za više informacija kliknite ovde).

Ili još bolje, zaboravite sve virtualno i učlanite se u lokalni klub ljubitelja knjige, otiđite na besplatni kurs fotografije, stranog jezika ili kreativnog pisanja. Razgovarajte s ljudima uživo, zaboravite na samonametnute barijere. I najviše od svega, uživajte u stvarnom životu.