Teslio

Пјесма која је током 1992. године жарила и палила уздуж и пропријеко „лијепе њине“ могла би послије непуних 20 година да доживи невјероватан „ривајвл“ или „камбек“ на просторима бивше СФРЈ.

Не – не ради се о томе да наши западни сусједи опет славе своје историјске менторе, и кадкад туторе, него да српски народ послије много година има истински разлог да се захвали њемачкој канцеларки госпођи Меркел на разумијевању и храброј одлуци да се Србији не додјели статус кандидата за учлањење у Европску Унију.

И док се Меркелова бави питањем како да што елегантније шутне мученичке Грке из еврозоне и да спријечи тотални банкрот западног монетарног система, дотле у београдским жуто-плавим круговима влада општи јуриш на опојна средства за подизање пољуљаног расположења, јер другачије се изјаве господина предсједника Бориса Тадића и његових сабораца више и не могу објаснити. Па да кратко провјеримо истинитост наше тезе:

„Србија има своја легитимна права у ЕУ.“ – Борис Тадић – 09.12.2011

Ова изјава личи на говор малог дјетета коме старија дјеца бране да се игра са њима те га шамарима тјерају од себе, па им мали пркосно узвраћа да никада неће одустати од заједничке игре па макар га још више малтретирали и понижавали.

„Неће ово бити први ударац који смо доживели, нисмо одустали ни у тежим околностима па нећемо ни у овим.“ – Борис Тадић – 09.12.2011

Требао би господин Тадић да схвати да би можда било пожељно да у будуће говори само у своје лично име. Јер ако предсједник Србије лично преферира над собом практику садомазохизма, онда то не мора да значи да остали дио српског народа има сличан укус. Не би било добро да у очима наше дјеце и оних нација, које нас још колико толико поштују, постанемо случај за опште посматрање.

„Није ово пораз политике коју смо водили, јер Србија има будућност у ЕУ, јер ми смо народ и држава који припадају европској породици.“ – Борис Тадић – 09.12.2011

Нећемо улазити у дубљу анализу ових ријечи нити – како би неки злонамјерници можда жељели – расправљати о личној урачунљивости господина Тадића. Међутим ова опаска наводи на јасну слику непливача, који се дави у дубокој води вичући: „Све је у реду, бољи сам од Милорада Чавића!“ Таквих примера сопственог замајавања је било и раније, сјетимо се само прослављеног фудбалског тренера Миодрага Јешића, који је својевремено на сав глас викао да не признаје пораз његовог Партизанa против београдске ОФК-е. На крају је ОФК-а узела три бода, а господин Јешић убрзо остао без ангажмана. Да ли господину предсједнику слиједује слична судбина остаје да се види.

„Ако је резолуција 1244 била аргументација коју је Косово (!!!) применило пред међународним судом правде и ако је она била темељ за многа признања, не видим зашто би се пред Србију поставио захтев да се одступи од резолуције 1244 када је у питању регионално представљање.“ – Борис Тадић – 09.12.2011

На овом мјесту ћемо на кратко изразити поштовање према господину Тадићу, јер је био искрен и рекао оно, што заиста и мисли. Борис Тадић је – дакле – признао шиптарски суверенитет над српским Косметом! Како другачије схватити ове ријечи? Од када то шиптарски екстремисти, терористи, криминалци и лопуже могу да представљају српско Косово пред међународним судом? Како то да господин Тадић као високо школовано лице поистовјећује српски Космет са шиптарском бандом? Оставићемо поштованом читаоцу ових редова да сам потражи и можда нађе одговор на ова питања.

Заиста, Борису Тадићу се и није више чудити. Он са својим ставовима личи на покварену плочу, која никако да „свари“ да је нико не жели више слушати јер су сви прешли на ЦД или ДВД. Као горње споменути дављеник он се држи за добро научене фразе и – стално их понављајући – све више нервира и оне, који су можда до јуче и гласали за њега и његову странку. Са друге стране гледано, Тадић и не може другачије да реагује, јер се његов скромни политички програм увијек састојао само од плашења народа „враћањем у 90-е“. Међутим, како ствари стоје, он више никога у Србији не може са таквом реториком заплашити и ту ситуацију и сам спознаје. Штавише, пред политичким и економским банкротом самозваних демократа и 90-е године ретропсективно гледано губе своју негативну конотацију.

Ако се можда и већи дио српскога народа нада, да ће ДС и компанија најкасније послије слиједећих избора отићи са власти, онда та жеља за сада бар нема реалну подлогу. Сјетимо се да је ДОС својевремено дошао на власт паљењем скупштине Србије, од западњачких НВО-а организованим демонстрацијама и коначно масивним пријетњама НАТО-а да ће војно интервенисати уколико Војска Југославије покуша да спријечи даље насиље на улици. Остаје зато бојазан да ће демократска господа бити спремна само на сличан начин и да сиђе са власти.

Што се Бориса Тадића лично тиче, он ће се грчевито и истрајно борити за своју позицију. Тим пре што запад у рукаву држи као алтернативу, назовимо их „херц-даме“ – Томислава Николића и Александра Вучића. Сасвим је јасно да ће између Тадића и Николића доћи до невиђеног политичког дуализма у западњачкој игри „Ко нуди више“. Тако ће дотична господа за шаку власти бити спремна не само да се ратосиља српских несретника са Космета и Срба из Републике Српске, већ да ће за лијепе очи прихватити и „пријатељске сугестије“ када су у питању статуси Војводине, Рашке области, па можда и исправљање „историјске неправде“ према Хрватима у Земуну.

Сасвим је сигурно да ће се и ту наћи нека госпођа Меркел, којој неће бити мрско поновити своје историјско „НЕ“.