Teslio

 

4.5       Детаљи

 

Употребљени материјали треба да су јевтини и трајни, отпорни на температуру, ударе, хабање и корозију. Кров је једнослојни Тр-лим, челични бојени, ако нема корозије, односно - алуминијумски уколико издржава корозију. У принципу се ради без олука, увала и било каквих места где би могла да се скупља прашина - само снегобрани и ограде!

 

Зидови би идеално било да су на шарке (и због експлозије и због уноса опреме), иначе - све што се пробије, више се не поправља; зидова често и нема - само ограда, а то у нашем поднебљу зна да буде врло непријатно - добро је због вентилације, не ваља због зиме. Зидови се раде: од Тр-лима, као кров; или од пуне опеке у челичном бондруку; од дурисол- одн. сипорекс-панела и др. Прозори треба да су чврсти, застакљени армираним стаклом, акрилом или др. тешко ломљивим материјалом, без налегања, како не би запекли, са отварањем око средње осе, да их промаја не лупа. Термоизолација углавном није потребна, осим за просторије у којима стално бораве људи, одн. где је вода у судовима.

 

Подови на спрату су бетонска плоча, ребрасти лим или решеткасто газиште. Треба да су у јасном паду - према комотно димензионисаним сливницима и таложницима. Овде се води рачуна о корозији - често је неопходно премазивање, наношење ливених индустријских подова или облагање кисело-отпорним плочицама.

 

Подови у радним просторијама такође морају да су отпорни, зидови заштићени од удараца, плафон је обично спуштени и служи као термоизолатор, упијач буке и пожарна заштита таванице. Под у командној кабини често је дупли, те се у међупростору воде каблови. Командне кабине у благом су натпритиску, како би се спасле од спољне прљавштине, а због тога морају да имају претпростор и клима-комору у близини. У тоалетима су обавезно чучавци, а санитарије морају да су аскетске и предимензионисане - од бетона, без покретних делова, са близинским активирањем.

 

Изузетну пажњу треба посветити могућности чишћења. Оставити огромне канале, богате сливнике и канализациону мрежу, предимензионисане таложнике и депоније прашине (то се мање-више све враћа у производни процес). Радници морају да имају начина да се ослободе нагомиланих брда прашине, да је некуд усмере и некако утоваре у возило. Мода је, у новије време, централни усисивачки систем, али се наши радници, из неког разлога, одушевљавају да га запуше капама и јакнама и упропасте, па да и даље чисте метлом и шмрком.

 

Покривач међуспратне конструкције је: армиранобетонска плоча д=120 до 150мм, ребрасти лим 3 до 8 (па и 20) мм или разне врсте решеткастог газишта. Носачи су челични, осим ако није цела конструкција армиранобетонска. Спрезање челичног носача и АБ-плоче се не препоручује за индустрију, пошто би билко какав отвор уз носач био исто што и сечење тог носача. Из истог разлога није упутно ни континуирање - шта се дешава када вам уклоне једно поље континуалног носача?

 

 

4.6       Удобност

 

Поред побројаних захтева, који чине технолошке операције и одржавање могућим и ефикасним, потребно је повести бригу и о радним условима посаде. Командна кабина мора да има спољно светло и добар поглед, добро је да има балкон преко којег се у њу улази. Исто тако, треба да има и добро постављене прозоре према погону (отпорне на експлозију), који наоко не служе ничему, али дају сигурност да је оно што је на мониторима – исто са оним у погону. Приступ до кабине треба да је колико-толико комотан, да се гости не испрљају под обавезно. У кабини мора да постоји засебна канцеларија за шефа, чајна кухиња, остава за средства за чишћење, ВЦ, а добро је да има и свој туш са гардеробом. Намештај и опрема треба да су спартански, како се не би уништавали и упијали прљавштину, али није наодмет да су лепи! Предвидети могућност да неко од руковаоца одрема, ако није сам на дежурству.

 

Такође погон треба да се опреми пасарелама, путоказима, интерфонима, разгласом и озвучењем, као и јаким вештачким светлом, обзиром да је добар део погона у поприличном мраку.

 

 

4.7       Интуитивно пројектовање

 

Пројектовање као делатност углавном превазилази могућности људске свести - ако је речено да свест не може да оперише у једном тренутку са више од 8 појмова (из неких хардверских разлога), само по себи је јасно да не бисмо никад ништа испројектовали ослањајући се само на здрав разум. Код нас се обично ради о десетинама, а често и о стотинама услова, задатака, идеја, препорука, налога, прописа и свих могућих жеља и ограничења.

 

Пројектујемо тако што цртамо оно што знамо, оно што нам смета и оно што је изводљиво. Притом се непрестано враћамо на остало: на оно што не знамо, што би нам користило, што се очекује. Укратко - ослањајући се на могуће, комуницирамо са жељеним. Онда примећујемо да помало елементи из жељеног прелазе у могуће. Овај поступак не сме да се превише раби и злоупотребљава, јер може да се побуни против корисника у најнезгодније време (баш кад треба да се покажеш)! Код једног чвора челичне конструкције (ах тај чвор!), где се, осим просторног проблема челика, уплиће свакако и олук, фасада, термички мостови и још много тога - најпаметније је да се црта све осим чвора: пресеци штапова, положај облоге, инсталације, а сам чвор нека чека. (То су привремени положаји - решење чвора одлучиће да ли се задржавају, или не!) Тада се испробавају решења самог чвора. Једног дана ствар успе.

 

О чему се овде ради? Ради се о интуитивном размишљању! Свесни део предаје проблем, као превелик, несвесном. Несвесно је у лошој комуникацији са свесним, тако да нисмо сигурни ни шта је чуло, а камоли - докле је стигло! Несвесни део, када реши проблем, пребаци решење у свесни, али опет без могућности да га образложи. То су та чувена решења типа: аха! И чувена места на којима их примамо! Уствари, сами смо заслужни за решење, дао га је наш тихи пријатељ. Само мора да се храни и да се не преоптерећује.

 

 

4.8       Уметност пројектовања

 

Аналогно интуитивном пројектовању, користи се још једна техника: уметност пројектовања. Где престаје уметност, где почиње интуиција, свакако да је тешко рећи?! Као што злоупотребљавамо интуитивни, несвесни део разума, не би ли нам решио проблеме који превазилазе свесне моћи - тако исто се ослањамо и на уметничку жицу; користимо аналогије: како један објекат личи на симфонију, на сонет, на арабеску, тако се ми правимо да пишемо сифонију, сонет, цртамо арабеску - док нам се не укаже пут ка решењу!

 

 

Овде не треба имати комплекса због "злоупотребе", јер - тешко је рећи да ли је само уметност - уметност! Или је сваки посао уметност; или је можда баш наш посао уметност (само што смо ми стигли да се одвојимо од уметности, а затим и од архитектуре)! Како смо се већ раније служили методама аналогије, тако и овде треба искористити уметност, да би се добило мајсторско дело. А шта друго и јесте наше дело, ако не уметност: спајања нестварног са немогућим, градња замка од сенки - на облаку?!

 

 

Потребно је да диспозиција изгледа као чипка, као симфонија и као сонет: да се одређени мотиви понављају с'краја на крај, да као целина такође чини јасан облик; да се одређени ауторов (где је ово од "статичара"?) потпис провлачи преко свих детаља, мањих и већих целина. А онда тако и пројектујете: допустите да вас подухвати ритам, па онда на њему путујете с'краја на крај објекта, одоздо на горе, са детаља на диспозицију и назад. Свакако да ћете често резултат вишедневног рада да баците - ако, и то је пројектовање; могуће да кроз месец дана схватите да све баш и није било за бацање!

 

Битно је да су диспозиција, детаљи и пресеци - складни, лаки, прости, у сваком случају - нешто "већ виђено" (мајсторство је од већ виђеног правити нове ствари!), нешто блиско оку и духу, нешто што не тражи питања, нити одговоре; не треба да вас плаши једнообразност и униформност: одговарајући на све значајне захтеве пројекта, никада нећете доћи у прилику да се поновите; или да успешно ископирате свој или туђи објекат.

 

Будите посвећени свом послу. Баш као уметник. Овај посао тражи, поред комуникације и политике, и тренутке осамљивања, посвећености и концентрације. Тада се буди креативни дух и достиже неочекиване висине.

 

 

4.9       Закључак: олакшати живот објекту

 

Објекат мора де је "отворен" према околини: да омогућава прилаз и транспорт опреме из свих праваца, да може у сваком тренутку да се скрати, догради, споји са суседним, пробије за неку потребу, евентуално демонтира и спакује! Веза са суседним објектима мора да је "природна", да за сваки специфичан приступ постоји спремна пасарела и степениште.

 

Статички систем може да буде просторни рам, осигуран за радна оптерећења спреговима против ветра, или систем пендел стубова и простих греда. У сваком случају - треба да постоји основни недодирљиви костур главних стубова, подвлака и везача - и галантерија преко њега.

 

Битно је да је објекат "богат": шта год ви смислили, у току градње, или непосредно после, он ће се напунити свим оним о чему се у почетку није водило рачуна; људи који појма нису имали да се нешто гради - изаћи ће, накнадно, са одличним идејама да се у објекат убаце нове функције. Простор и носивости морају, дакле, да се дају галантно. Важно је, исто тако, да објекат има што више светла и вентилације, да се са сваког места догледају евакуациони путеви, степениште, тоалети и врата за возило; да има монтажне шахтове и монорејле, односно кран, да је једноставан за кретање и сналажење. Једно имајте на уму: степеништа, пасарела и монорејла - никад доста! једном ће вам се неко захваљивати, када са коте 30 буде требало да скине електромотор тежак пар тона!

 

 

И још да не заборавимо: објекат је живо биће - док га смишљате и док се гради, он је већ добио душу, пробудио се и почиње свој независтан живот: он се упорно мења, шири, скупља, премешта; кад се заврши, пусти у погон - ствар се наставља. Испројектујте га тако да му тај  живот не отежавате.

 

 

 

 

 

 

В.         ЗАКЉУЧАК

 

Смисао овог предавања јесте, осим да вас упозна са једном специфичном врстом пројектовања, која носи огромна задовољства - и да вам скрене пажњу на технологију пројектовања уопште. За разлику од увреженог мишљења, да инжењер чува омање стадо сила, овде се показује да

један инжењер мора:

- да дефинитивно упозна процес инвестирања, пројектовања и градње,

- да се у потпуности обучи за израду диспозиција и избор статичког система, пресека, оптерећења, фундирања,

- да се исто тако упозна са архитектонским пројектовањем,

- да савлада вештине сарадника техничара и статичара, радећи те послове као приправник, а често и касније,

- да проникне у логику других струка са којима сарађује.

Са друге стране, он мора:

- да разуме жељу инвеститора и да је правилно каналише,

- да утврди оптималне начине да се тој жељи изађе у сусрет - не да је слепо слуша, нити да вређа наручиоца,

- да усагласи свој пројекат са пројектима својих колега,

- да усагласи свој наступ према инвеститору са наступом колега и

- да усагласи са колегама свој став према: пројектовању, инвестирању, уопште - према туђим парама.

 

Пројектовање је прво један однос са инвеститором: он има паре и има муку, за коју претпоставља да бих ја могао да му је решим - он дакле типује на мене, ја морам да оправдам његово огромно поверење и паре (то је, најчешће - све што има!) које је уложио у пројекат и објекат, верујући у моју памет. Морам да се усагласим са сарадницима, како негде не би било бруке, црних образа и презимена. Морам да се усагласим са собом: ја се не борим са силама и померањима, ја се борим да сачувам нечији новац!

 

А то уопште није тешко. Потребно је само у року испоручити квалитетне и не много скупе пројекте. Онда не можеш да се одбраниш од посла!

 

Пројектовање, дакле, тражи: политичара, психолога, трговца, али понајпре човека, комплетног, креативног, образованог и Поштеног човека; поштеног према наручиоцу, према својој струци и према себи! То - на колико је коцкица подељен један темељ, колико је секунди трајала обрада - јесте значајно, али је 10-ти, 20-ти део посла; нажалост - схваћено важније него што јесте, постаје дрога која води на далеке странпутице, где несуђени инжењер постаје слуга седмоглаве електронске немани. Инжењер је много више од тога, и мора добро да поради да тако и буде.

 

"ИНЖЕЊЕР ЈЕ ОНАЈ КОЈИ ЗА ФУНТУ НАПРАВИ ШТО И СВАКА БУДАЛА ЗА ДВЕ"

 

То је ваљда, довољно!

 

 

 

 

 

 

 

 

У Београду,

фебруара 1999. године