Teslio

Prvu kafanu u Beču, tačnije celoj srednjoj Evropi, otvorio je Somborac Franjo Đuro Kolčić, i to, pre svega, zahvaljujući svojoj pronicljivosti. Neposredno pre toga on je takoreći spasao ovaj grad od Osmanlija, odigravši jednu od ključnih uloga tokom Druge turske opsade 1683. godine.

Franjo Đuro Kolčić

Prema podacima iz njegove knjige uspomena koja se čuva u Bečkom arhivu, Kolčić je rođen u Somboru 1640. godine. U to vreme, ovom varoši upravljali su Turci, koji su u Sombor došli 1541. godine i tu ostali bezmalo 140 godina, tačnije do 1687, kada su ga napustili bez borbe.

- U Somboru tada nije živelo više od par hiljada stanovnika. Turci su bili smešteni u unutrašnjoj varoši okruženoj palisadama, dok je malobrojno hrišćansko stanovništvo živelo u spoljnoj varoši. Bila su to strašna vremena za hrišćane. Tim pre što im je u svesti još bila sveža uspomena na rušilački pohod Tatara, koji su došli do Sombora 1592. Stoga je razumljivo što je Kolčić još kao mladić napustio rodno mesto i prebegao u Austrijsku carevinu, gde je stupio u vojsku - kaže Mile Vojnović, somborski hroničar.

Vešt i snalažljiv, Đuro Kolčić je u carskoj vojsci brzo napredovao. Kada su Turci 1683. godine po drugi put stigli podno bečkih zidina, nalazio se u bečkom garnizonu, na čelu čete somborskih militara. Blago je reći da su Bečlije tada bili u nezavidnoj situaciji. Na polju oko Beča bilo je raspoređeno oko 200.000 askera (turskih vojnika), predvođenih velikim vezirom Kara Mustafom, koji su presekli sve puteve snabdevanja i grad držali pod opsadom skoro dva meseca, nadajući se da će se nekih 16.000 ljudi iza bedema predati kada potroše zalihe hrane.

- Pošto je katastrofa bila na pomolu, Kolčić se ponudio da sam samcijat prođe kroz tursku ordiju i uspostavi vezu sa poljskom vojskom pana Jana Sobjeskog. Njegov plan bio je jednostavan i smeo. Kako je bio crnomanjast, i budući da je još tokom detinjstva u Somboru ovladao turskim jezikom, smislio je da se preobuče u turskog askera i tako prerušen prođe kroz osmanlijske redove. Zapovednici grada odmah su prihvatili njegov predlog, verovatno razmišljajući u smislu da je na kocki život samo jednog čoveka, koji se, povrh svega, sam prijavio za naizgled samoubilačku misiju - objašnjava Vojnović.

Međutim, Kolčić je, uprkos teškoćama, uspešno obavio zadatak. S tim u vezi, on u svojim memoarima veli da mu je veći problem od turskih jatagana predstavljao sam pan Sobjeski – hrabri Somborac se, naime, tako dobro prerušio, da ga je poljski zapovednik umalo prepustio svojim husarima, da se malo "poigraju s Turčinom". Ipak, kada je pana ubedio da nije Osmanlija, već vojnik u službi Habzburga, moćna poljska vojska, zajedno sa Saksoncima, pohitala je ka Beču i do nogu potukla Turke, koji su prilikom povlačenja, na bečkom polju ostavili velike količine zlata, oružja i hrane.

- Čim su se Turci povukli, izgladnele Bečlije izašle su iz grada i pohrlili ka napuštenim komorama sa hranom. U njima su pronašli velike količine neobičnog zelenog pasulja – koliko god su ga kuvali, nikako nisu mogli da ga skuvaju. Stoga nisu mogli da se načude kada je Kolčić, koji je kao spasilac Beča imao prvenstvo prilikom podele plena, umesto zlata i oružja, zatražio da mu daju ovaj nejestivi "pasulj". Međutim, stvar je bila u tome što je on znao da to nije pasulj, već zrnevlje nepržene kafe. Tako je Kolčić naposletku otvorio prvu kafanu u Beču, koja je ujedno bila i prva kafana u srednjoj Evropi, nadenuvši joj simboličan naziv "Kod zrna zelenog pasulja" – priča naš sagovornik.

Bečlije su mislile da je sirova kafa vrsta pasulja

Postoji, inače, priča da je Kolčićev podvig zapravo izveo Poljak po imenu Georg Franz Kolschitzky. Problem sa tom verzijom, pak, nije samo u imenu Poljaka koje podseća na poljsku verziju Kolčićevog, već i u istim datumima rođenja i smrti (1640 – 1694). Da li je za to "zaslužan" sam Kolčić, koji je važio za pustolova, ili neko drugi, možemo samo da nagađamo. U svakom slučaju, i dan danas u Beču postoji ulica koja nosi ime famoznog Kolschitzkog, kao i njegov spomenik.

U Beču postoji ulica sa Kolčićevim imenom

Kajzerice, sirotinjska hrana

Dok su uživali u ispijanju kafe u kafani "Kod zrna zelenog pasulja", Bečlije su se sladili čuvenim "kajzericama", koje su postale popularne upravo posle Druge opsade Beča. "Kajzerice" su zapravo svojevrstan proizvod nemaštine koja je zavladala u gradu tokom opsade – svaki Bečlija tada je dobijao dnevno sledovanje brašna koje je bilo dovoljno da se napravi tek jedna "kajzerica", što nije bilo više od 50 grama.