Teslio

Kažu da u Srbiji nema kuće, još od onog prvog velikog rata koja nema neki komad oružja, ili na ormaru, ili u nekom sefu, ili zakopanu u nekom šljivaru. Zlu ne trebalo.

I mi tako imali pištolj u kući. Moj otac mnogo putovao i nosio taj pištolj pošto u to vreme nisu postojali ovi bodi gardovi. Kad god se vratio sa puta, stavljao bi ga na mesto na kome ga “krije” i uredno nas obaveštavao – gledaj ovamo, ovde krijem pišolj, nemoj da ste ga slučajno pipnuli. Majka ga pogleda belo ispod obrva i kad on zaspi sakrije onaj pištolj i od nas i od njega. Onda kad mu dune da ga pomiluje ili čisti on nada dževu da smo se mi dočepali njegovog ljubimca sve dok ne uleti majka i raščivija situaciju uz predavanje – nosi mi to iz kuće.

Tata među prvima imao pištolj kao sredstvo za ličnu odbranu i to, normalno, izazivalo pažnju, svi čekali da on najzad opali iz njega. Ja mala, malecka, poslali me po hleb, sretne me jedan čovek i pita – Jel stvarno tvoj tata pucao u televizor? Otrčim ja sva uplakana, bez hleba, natrag, sve zapevajući što nam je tata ubio televizor, jedva me smirili i ubedili da nam je tv živ i zdrav. Dokaz o tome da je tata navodno pucao u televizor i danas se čuva sa porodičnim uspomenama. Čovek mnogo voleo Silvanu Armenulić, drugovao sa njom, svi znali, i Silvana pevala u nekom novogodišnjem programu. Sutradan oca pitali – jao, si video, šta li si ti rado kad si je ugledao. Tata odgovorio, onako da ostavi utisak o svojoj velikoj ljubavi – puc’o sam u televizor. Novosti sutradan, u rubrici Specijalno, objavile – Izvesni taj i taj, pucao u televizor kada se na njemu pojavila Silvana Armenulić. Ocu bilo zabavno, majka poludela, rekla ima da se ofarba u plavo, produbi dekolte i nabaci veštačke trepuške, da se manje ćorava posla inače će stvarno morati s tim pištoljem da trčka za njom.

Inače, putovati s mojim ocem avionom je bila avantura. Dok se majao s onim pištoljem. Predaj pištolj na aerodromu, preleti, sačekaj da posada preda pištolj aerodromskoj službi, preuzmi ga, zadržavali smo se ko na godišnjem odmoru. Majka stalno zapevala – šta će ti to čudo, on odgovarao da ne zna na kakvog ludaka može da naleti, ona mu replicirala – taj ludak kad bi znao koji si ti ludak, zaobišo bi te.

Tata bio i lovac. Imao arsenal puški svih kalibara. U lov iš’o onako, pred zoru da uhvati još sanjivu divljač. I tako se jednom spremao da krene, majka skočila sanjiva iz kreveta, pribogu ko sve normalne žene pomislila da ide u švaleraciju – ‘De si, bre, pošo?! – U lov! Koji lov?! Nastane opšte pometnja jer se radnja dešava u vikendici, znate već kako bilo u modi pravljenje vikendica u vukojebinama, kad izađeš napolje vidiš samo mrak, ko na otvorenom okeanu. Majka poludela, rekla da tu ni mrtva ne bi pristala da spava samo da je znala da on planira da se išunja u toku noći, nevažno dal ide u lov ili švaleraciju, njoj svejedno.

On izvadi jednu od pušaka, kaže joj – Saću ja tebi lepo da objasnim, približi li ti se neko noćas, samo pucaj. U tom objašnjavanju kako da puca, opali iz one puške, o’kle tane nije umeo da objasni, uvek je tvrdio da je oružje u kući prazno, deo plafona im se smandrlja na glavu, majka pobeli a on se uhvati za glavu i kaže:

Bogtemazo, da sam te sad ubio niko mi ne bi verovao da je bilo slučajno!

U lov otišo nije a majka tri meseca nije pričala s “ludakom kome nije važno što bi je ubio nego mu frka kako bi dokazao da je bilo slučajno”.

Inače, od tog silnog jutarnjeg lova, otac navodno nije dobro čuo. Kad šapućeš, sve čuje, kad mu se obratiš glasno, ako mu se pitanje ne svidi, pravi se da nije čuo. Da dobro ne vidi nije priznavao nikad pa je tako jednom u lovu ustrelio rođenog psa misleći da je jelen. I tad mu majka ukinula lov, rekla da lov nije za ludake i da nema nameru da mu nosi cigare u zatvor. Ona rupčaga na plafonu stajala kao suvenir do sledećeg krečenja a otac našo alternativu  i bacio se na pecanje.

Devedesetih, kad je počela ona ludnica, kažem ja mom ocu, majke ti, donesi mi nešto da imam da se branim, napadne li me neko mladu i zelenu na kućnom pragu. Moj ti savet, kaže moj otac, da se na kućnom pragu braniš čim stigneš, a da u tašni nosiš nož. I šta ću s njim? Ništa kaže on, napadne li te neko u mraku, samo ga izvadi, pokaži mu ga, pa da vidiš da li će da ide dalje ili će da beži petama u dupe. Došao posle par dana i doneo mi bajonet! Da ga nosim u damskoj tašni pa kad me neko napadne da kažem – ček, majke ti, jedan trenutak, isučem onaj bajonet, kažem – pogledaj šta imam i čekam dal će da me siluje i lomi mi koske ili će da kaže – neka seko, odo ja da jurim neku drugu.

Moja majka gledala onaj bajonet, njega, mene i na kraju zaključila da se mnogo zajebala kad se za njega udala. I da smo mi super ispali.

Ako vam se ovo učini smešnim, mi smo, majke mi, kad god on uzme oružje da čisti bežali od njega, nastajala bi opšta frka u kući, majka pretila razvodom, isterivala nas napolje dok se “ludak koji ne zna da li mu je oružje prazno ili puno igra”, ako baš nismo mogli napolje morali smo da sedimo iza njega, pretila da će jednom za svagda da reši stvar i ubije ili njega ili to oružje bacanjem u neku reku i da više neće da glumi partizanku Maru jer on bi se uvek nekako povredio čisteći ga. Il mu ulje prsne u oko, ili preklješti prst, ili mu nešto padne na nožni prst, il vadio perorezom neko, samo njemu vidljivo, trunje iz nekih ureza pa ga zabio u dlan, bio skroz trapav.

Ovo je moja kao bezazlena porodična priča u kojoj smo svi pretekli.

A moglo je da neko slučajno strada. No, nismo deo crne statistike.

Sve ovo vam pisah jer zadnjih dana čitamo o tragedijama nastalim upotrebom što vatrenog što hladnog oružja, uglavnom porodičnih. Zašto se nekome toliko pomuti svest da posegne oružjem za rešavanjem problema ja ne znam, nisam stručna, ali…

U Srbiji se puca kad poludimo, izgubimo, pobedimo, udajemo i ženimo, kad se rodi dete, kad stigne Nova godina kao da je samo nas Srbe počastvovala, iz ljubomore, zbog neostvarenih ljubavi, sumnji, slučajno, u igri…

U našoj zemlji, na ormarima, ispod kreveta, u šljivarima, na tavanima i tamo gde ne sumnjamo postoji 1.200.000 komada legalnog oružja. Broj nelegalnog niko ne može da utvrdi, onog kao trofejnog iz prohujalih zadnjih ratova, nezvanično, na jedan komad registrovanog oružja dolaze tri neregistrovana.  Šest stotina hiljada građana ima dozvolu za posedovanje oružja, kako kontam, mogu da ga poseduju, ne mogu da ga nose. Hiljadu i sedam stotina njih ima dozvolu da ga nose gde god mrdnu dupetom, na slave, svadbe, rođendane, utakmice.

U regionu, Srbija ima najviše registrovanog oružja na 100 stanovnika – 15,22…

2010. godine, za krivično delo ubistvo osuđeno je 176 lica. Od oružja ubice su najčešće koristile vatreno oružje – 64%, hladno oružje – 32% i ostalo 4%.

Oružje ima tu ružnu osobinu da kad tad opali. Slučajno ili namerno, u oba slučaja se dešavaju tragedije.

Ovim tekstom podržavam projekat Oružje na meti. Ako znate da neko poseduje ilegalno oružje ili ste prisutvovali situacijama da neko koristi oružje u trenucima kada treba da peva, budite odgovoran član ovog društva i prijavite, tako ćete sprečiti da neko postane žrtva tuđe neodgovornosti, pomračenja svesti, osvete, bilo kojeg razloga koji dovodi do tragičnih situacija kakve se dešavaju.

Mahlat.rs