Ne ’vataj konobaricu za dupe!
Dobro, naslov je mogao da bude i – Ne pljuj po podu! – ali znate kako je, naslov mora da privuče, videla ja od ovih magova novinarstva.
Ne sećam se da sam skoro videla da negde piše ovo o pljuvanju po podu, neko je valjda skontao koliko je glupo jer kad čoveku dođe da pljune on to može samo na pod, ne može u vazduh, eventualno može da lobuje ali za to već mora da trenira.
Danima (lažem, godinama ali zadnjih dana onako intenzivno, da spavam ne mogu) razmišljam zašto smo tako nekulturni i zašto neka pravila kod nas nikada nisu zaživela.
Gde god piše – Ne gazi travu! – neko je utabao stazicu-prečicu do kontejnera ili nečeg sličnog na šta ne može da gubi vreme.
Gde god piše – Zatvaraj vrata! – ima neki dežurni koji svakog drugog pita – Si rođen u čamcu?! Neverovatno, ali svako ima obrazloženje oko tog čamca, ako niste znali – niko nije rođen u čamcu, to bi već objavile sve novine, ali svi imaju obrazloženje zašto se ponašaju kao da jesu.
Gde god piše – Zabranjeno parkiranje! – neko se uparkirao i to popreko, znate ono kad jugom hoće da zauzme mesto kao da vozi mercedes. Samo negde da trkne. To objasni svakome ko ga pogleda, onako neverbalno, udari se po satu, provrti rukom tamo-vamo što znači – idem samo da kupim tetki lek i odma’ se isparkiravam. Ostali mogu da osede dok se on vrati.
Gde god piše – Nezaposlenima zabranjen ulaz! – neko pokucao, odškrinuo vrata i izbezumio sve zaposlene u prostoriji. I one nezaposlene koji tu piju kafu.
I tako, gde god piše da je nešto zabranjeno, neko krši zabranu. Da bilo koga pitate – što bre, jel umeš da čitaš, vidiš šta piše ovde, odmah ima spremo obrazloženje – ko će njemu da kaže šta sme ili ne sme, njegov je, bre, deda, na belom konju dojahao sa sve slobodom a pradeda mu se istim tim ulicama na koje on kao ne bi trebalo da pljuje, vozio fijakerom, u jednom on a u drugom štap, ovo je, bre, njegova zemlja, ima da pljuje gde on ’oće! I da baca đubre. I šta god mu padne na pamet.
Davnih godina je Andrić napisao da u svim zemljama sveta piše – Molimo vas zatvarajte vrata, samo u seljačkoj Srbiji – Zatvaraj vrata! Stoko! Dobro, ovo stoko ne piše al’ lebdi tu negde, osećaš se kao stoka.
I eto, potpuno sam sigurna da tajna leži u toj maloj ali tako teškoj reči – molim. Ili bar u obrazloženju zašto nešto ne treba raditi.
Sećate se kad je krenula kampanja o zabrani pričanja mobilnim telefonom u toku vožnje i ono da pešaci ne smeju da prelaze ulicu prikačeni na gajtane ko vanzemaljci, da izvade slušalice iz ušiju. Kompletna kampanja je bila fokusirana na to koliko će vam para izbiti iz džepa uhvate li vas da pričate u vožnji ili da slušate muziku dok prelazite ulicu. Ne čuh nikoga da je rekao – volan je predviđen za dve ruke, ubićete nekoga i čamićete u zatvoru, ili izvadite slušalice iz ušiju čisto da čujete dal neki ludak koji vozi jednom rukom ima nameru da pređe preko vas.
Isto bilo za pušenje, svi smo uredno obavešteni da ćemo popušiti zakon uhvate li nas da pušimo.
Kod nas vam je sve – zabranjeno, inače ima da gulite krompir umesto onih koje smo abolirali jer nemamo mesta u zatvorima.
I tako, u krvi našeg naroda je da se najdebava sa zakonom, da pokušava da doskoči, kako god, da ima šta da priča kad prisedne uz kavicu jer mu je život inače nezanimljiv. Kad god vidi znak da je zabranjeno skretanje, ulevoiliudesno, samo pomisli – ma ko ga jebe! – i skreće kako mu volja.
To što ih gledaju deca kako pljuju po podu, bahato parkiraju, gaze travu, pretrčavaju ulicu gde god im padne na pamet i ko zna šta još, po njima ne spada u vaspitanje. Jer naš narod isto tako vaspitava decu – Ne smeš! Zašto? Zato što ja tako kažem! Ende.
I tako, vreme je da neko najzad kaže – Ljudi, nemojte ko boga vas molim, ne mogu više da čistim bunar!
A konobaricu nije lepo ’vatati za dupe.
Da je lepo, ’vatali bismo i konobare, jel da?
Prijavite se da biste objavili novi komentar