Cybersapiensi ili kraj sveta: Šta budućnost sprema za ljudsku vrstu
S obzirom na putanju evolucije, mi ćemo se gotovo sigurno pretvoriti u uvećanu verziju nas samih. Međutim, veliko je pitanje možemo li opstati dovoljno dugo da bismo evoluirali u novu ljudsku rasu.
Šta je budućnost priredila ljudskoj rasi? Evolucija je u protekle četiri milijarde godina pokazala da u svom dugom, drevnom rukavu skriva beskrajnu količinu trikova. Sve je moguće za nekoliko milenijuma. Sile prirodne selekcije će neizbežno od nas zahtevati da se razvijamo i razgranamo u više različitih verzija nas samih, uz pretpostavku da imamo dovoljno vremena da prepustimo evoluciju našim genima.
Ali mi to nećemo učiniti. Ljudskoj rasi se bliži kraj, i to vrlo uskoro. Možda jesmo poslednji majmuni koji stoje uspravno, ali postojati nećemo još dugo.
Ma koliko to zapanjujuće zvučalo, svi zupčanici i poluge evolucije ukazuju na to da, kada postanemo simboličko stvorenje, životinja koja ispaljuje i pretvara sinapse u odluke, izbore, umetnost i izume, ima da upadnemo u vlastitu zamku zato što smo s takvim veštim i svrsishodnim sposobnostima na neki način pokrenuli novu vrstu evolucije, kulturnu raznolikost, koja je podstaknuta kreativnošću i inventivnošću. Tako je započeo niz društvenih, kulturnih i tehnoloških promena koji je neopterećen starom biološkom aparaturom koju čine proteini i molekule.
Na prvi pogled se čini da bi to moglo predstavljati blagodet za našu vrstu. Nema boljeg načina da se unapredi naša vrsta nego uz pomoć vatre, točkova, parnih motora, automobila, brze hrane, satelita, kompjutera, mobilnih telefona i robota, a da ne spominjem matematiku, novac, umetnost, literaturu i sve ono što je osmišljeno kako bi se smanjila količina rada i poboljšao kvalitet naših života.
Međutim, ispostavilo se da nije sve tako jednostavno. Napredak ponekad ima neželjene posledice. S ostvarenjem svake briljantne nove ideje odmah imamo potrebu za još novijim rešenjima koje samo čine svet još komplikovanijim. Mi stalno žudimo za promenama, toliko da nam postaje izuzetno teško da idemo ukorak s njima, iako smo mi sami nosioci svih promena koje nam se dešavaju.
Posledica naših neprestanih inovacija je da su nas one neizbežno, paradoksalno i neopozivo navele da izumemo svet u koji se mi sami ne uklapamo. U nama samima smo izgleda pronašli svog pandana: evolucionu silu kojoj se ni sami ne možemo prilagoditi.
Mi sami sebe poništavamo jer nas evolucija podstiče na to. Mi dobro znamo da svaka životinja želi imati nadmoć nad svojom okolinom i čini sve što može kako bi to postigla. Naš DNK zahteva opstanak. Poslednji majmun koji stoji uspravno je samo osnažio, a ne zamenio primitivni nagon životinja koji smo nekad imali.
Strah, bes i nezasitost su i te kako još uvek s nama. Kombinacija naše inventivnosti i prastarih potreba će nas, barem ja tako mislim, uskoro ukloniti s velikog emporijuma živih bića.
Najbolji dokaz za to je činjenica da sve veći broj nas priznaje da živi pod jakim stresom. Nedavno istraživanje je pokazalo da se „Amerikanci nalaze u začaranom krugu kada je u pitanju stres i zdravlje“. Većina Amerikanaca se bori protiv stresa na nezdrav način, pri čemu sebi istovremeno postavljaju nepremostive prepreke koje ih sprečavaju da revidiraju svoje ponašanje kako bi sprečili učinjenu štetu.
Kao rezultat toga, 60 posto populacije ima prekomernu telesnu težinu, a preko 34 posto je gojazno, što je retko problem u zajednicama lovaca-sakupljača. Tri od deset Amerikanaca kažu da su depresivni, pri čemu je depresija najčešća u dobi od 45 do 65 godina. Osim toga, 42 posto Amerikanaca navodi da su razdražljivi i ljuti, a 39 posto da su nervozni i anksiozni. Vlasnice X hromosoma priznaju da su pod većim stresom zbog ličnih odnosa nego njihovi roditelji iz baby boom generacije. Situacija je toliko loša da je anksioznost pronašla svoj put i do stomatoloških ordinacija: stomatolozi danas provode mnogo više vremena lečeći pacijente koji se žale na bolove vilice, desni i ispadanje zuba koje su napravili pre 30 godina. Zašto? Zato što smo napeti i anksiozni i jedemo svoje zube dok spavamo.
Ispitivanja na laboratorijskim pacovima su odavno ukazala na to da je stres znak da se živo biće ne uklapa u sredinu u kojoj živi, a Darwin i Alfred Russel Wallace su to potvrdili još pre 150 godina.
Kako se mi nosimo sa stresom? Ne baš dobro. Umesto da se odmaramo i vežbamo kada se nakupi pritisak, istraživanja pokazuju da umesto toga preskačemo obroke, provodimo više vremena online ili ispred TV prijemnika, a onda se prejedemo i budni probdemo noć spremni da uđemo u sledeći dan iscrpljeni i crvenih očiju. Šta izaziva takvo ponašanje? Oni stari primitivni nagoni i apetiti protiv kojih se tako snažno borimo.
Vraćamo se na pitanje šta je sledeće?
Naša propast ne mora značiti uništenje u stilu Terminatora koje će ostaviti svet praznim, bez ljudskih bića, sa postapokaliptičnim gradovima koji propadaju i sa ostacima naših kulturnih dostignuća. Pre da će doći do metamorfoze, tranformacije u kojoj ćemo nadići sebe i prerasti u nova stvorenja, a da to nećemo ni primetiti. Da li su prvi neandertalci znali da više nisu homo heidelbergensis? Takve promene se dešavaju postepeno.Možda ćemo se jednostavno pretvoriti u cyber sapiense, novu ljudsku vrstu koja je beskrajno inteligentnija od mene ili vas, možda i društveno sposobnija ili je barem u stanju da kao cirkuzant žonglira sa masom prijatelja, poznanika i poslovnih saradnika. Kako bi se nosio sa manjkom vremena i velikim udaljenostima, cyber sapiens će možda biti u stanju da se klonira i podvoji u nekoliko digitalnih verzija sebe od kojih svaka može živeti vlastiti život.
Čitava grupa homo sapiensa već razmišlja o tome šta bi mogla biti sledeća verzija naše vrste. Oni sebe nazivaju transhumanistima i predviđaju vreme kada će nas budući antropolozi smatrati vrstom koja je imala sigurnu vožnju, ali nije uspela doći do budućnosti.
Transhumanisti predviđaju da će se stapanjem nanoelemenata veličine molekula sa staromodnim DNK buduća vrsta ne samo ubrzati svoj um i umnožiti sebe, već i poboljšati svoju brzinu, snagu i kreativnost. U ne tako dalekoj budućnosti bismo mogli veštačkim hemoglobinom zameniti krv koju je biološka evolucija pažljivo stvarala stotinama miliona godina.
Takođe bismo mogli zameniti trenutnu mrežu neurona digitalnom nano vrstom i naći načina da održimo naše telo večno mladim i svežim. Izrazi „muški“ i „ženski“ bi mogli postati zastareli. Jednostavno rečeno, nedostatak bioloških ograničenja bi mogao postati glavna osobina sledeće vrste.
S obzirom na evolucionu putanju i malu verovatnoću da će doći do globalne kataklizme, mi ćemo gotovo sigurno postati uvećana verzija nas samih. To je bio trend u proteklih sedam miliona godina. Majmuni su obdareni višom inteligencijom i sposobnostima, što ih je učinilo mnogo mudrijim, ali i smrtonosnijim.
Ključno je pitanje, hoćemo li preživeti sami sebe? Hoćemo li uopšte uspeti da postanemo sledeća vrsta?
Nadam se samo da će nas spasiti dete u nama koje voli da se igra, hoda slepim ulicama, suočava se s nemogućim i pita se zašto. To je jedini nepraktični i fleksibilni deo nas koji si ne možemo priuštiti da izgubimo u tranziciji jer on nas čini slobodnim na način koje druge životinje ne poznaju, čini nas pogrešivim, podatnim i inventivnim. To je deo nas koji nas je doveo ovako daleko. Možda će to isto važiti i za iduću vrstu.
* Chip Walter je autor knjige „Posljednji uspravni majmun: Sedam miliona godina duga priča o tome kako i zašto smo preživjeli“ i osnivač web stranice AllThingsHuman.net. Njegovi članci su između ostalih objavljivani u časopisima Slate, The Wall Street Journal, Scientific American i The Economist.
Prijavite se da biste objavili novi komentar
