Sada kada je prošlo toliko vremena ne znam ni čemu se nadam. Izgubljena sam od lutanja, premorena od brojnih noći bez sna, i iscrpljena od same sebe. Klonem tako na kraju dana kao umorni putnik na kraju puta i ne znam kuda dalje. Kuda sa koferima prepunim uspomena koje se rasipaju okolo i kao da mi prkose i ne daju mira. A skupljam ih uporno i dalje, ni sama ne znam zašto. I zaboli često. Ponekad toliko da suza sama krene i onda opet sve po starom. Hiljade pitanja i misli u jednoj sekundi.
Sutra je novi dan, ma mogu ja sama, sve će biti u redu, smiri se, nije te vredan, i te njegove fufice nisu mi ni do kolena. Ma eto mu ih, shvatiće. I sve, sve znam, ali izgleda jedino što ne znam je – kako bez tebe.
Čujem tvoj glas, prepoznam tvoj hod negde u gužvi i obradujem se slučajnom prolazniku, a onda stidljivo pognem glavu i nastavljam tužnim korakom. Znam, biće ih još dosta dok pređem put zaborava, naučim da se ne osvrćem i ponovo koračam sa glavom u oblacima, ali znam i da će sigurno vredeti. I ta nada je jedino što me oduvek drži u ovom mom, pomalo čudnom, svetu. Zagrlila sam je čvrsto i ne dam da ode. Ne dam sve dok si još uvek tu. Sve dok se svakim delićem sećanja ne iseliš iz njega. Neću više u njemu da budem uspavana lepotica i pepeljuga. Hoću da opet budem princeza koja gospodari svojim carstvom i sanja najlepše snove o velikoj ljubavi i sreći. Sreći koju mi nismo znali da čuvamo. A imali smo je. Ili ipak…
Najgora je sumnja koja te izjeda kad oboje ćutite. Onda postaješ neko drugi, budala koja čeka kraj priče, priče bez smisla koju nikada nećete ispričati do kraja. Ali ja nas, ipak, ovako nedorečene svrstavam u one beskrajne i ne krivim te ni za šta. Samo smo se udaljili i nisi se trudio, ali znam da te je zabolelo. Znam i da sada šetaš druge, glumiš bezosećajnog frajera i da si se napunio svojom mladošću. Umeš ti sa ženama, znam te. Ali ne znam zašto te ja uvek iznova i iznova očekujem.
Možda zato što si i dalje tu u meni prokleto. Uvučeš se u svaki novi dan, vrelu letnju noć, svaki zaljubljeni par u parku, pa čak i onda kad pobegnem u snove ne ide, i tamo mi značiš sve. Jer znali smo mi i da budemo svoji i ničiji, ponosni i ravnodušni, isti i različiti, ali i savršeno posebni na onaj naš neobičan način.
I dođavola, znam da si srećan bez mene, možda i nisi, možda nikada nisi ni bio, ali posle tebe je svaki nebitan i prolazan. Volim te i mrzim u isti mah. Mrzim te, jer posle tebe ne mogu da zavolim nikog, kao da drugi ne postoje, kao da nikoga ne smem imati otkad tebe nemam. A pokušala sam i pokušavam i dalje.
I znaš, puštam te sada. Odlučila sam. Puštam te, jer, bojim se da su se tvoja osećanja izgubila, sećanja izbledela i da je došlo vreme da krenem dalje sama, kao da nikada ništa nije ni bilo.
Budi i dalje srećan i ponosan, ravnodušan i svoj, ljubi druge. Možda će ti vreme pokazati kako zna da bude surovo kada shvatiš da si neke stvari zauvek izgubio, a onda bude kasno. Ja ti to ne želim, želim ti da budeš srećan, jer, ipak mi nikada nećeš moći oduzeti onoliko koliko se ja sama mogu odreći. Bio si moje sve, i to ti je dovoljno.
Ponosna sam što sam ponosna jer drugačiju me ne zaslužuješ. Za ubuduće, vraćam se sebi i ne dam više nikada nikome da uradi ono što si ti. I ne trebaš mi, treba mi samo neko ko će mi reći: “Bićeš dobro.”
Ostaće jednom iza nas samo neispričana priča, trag izgubljene ljubavi i dva spuštena pogleda. Jer, nemaš ti pojma o ljubavi, mili.
Autor: Wannabemagazine.com
