Teslio

Gost bloger: www.mahlatblog.com.

Sve mi živce pomeriste postavljanjem ovog novogodišnjeg videa sa Selmom i Bebekom zbog čega sam još u novogodišnjoj noći plakala kao kiša.

 I zbog toga što se emotivno uznemirim svaki put kad ugledam sliku prave Selme…

Pesma Selma pojavila se pre nego što sam ja dobro kapirala šta je muzika, ne želim da pogledam koja je godina tačno u pitanju, znam da je bilo polovinom sedamdesetih.

Onda polako rastete, počinjete da upoznajete muziku, danas kad kvalitetne domaće muzike skoro da nema, teško je shvatiti šta je Bijelo dugme značilo u to vreme, i šta su nam značile njihove balade.

Sve smo mi želele da budemo Selma. I da nam neko ispeva bar približno nežan stih kao što je „Ona putuje, ja kofer nosim. Molim! Težak je al pošto njen je lično, ja i taj kofer volim.”

Jedna od najljubavnijih izjava – volim sve tvoje, pa čak i da vam sutra kaže – volim te kao tvoj kofer, nekako ne bi izgubilo na značaju.

Onda počnete da slušate neku drugu muziku i porastete do onoga da vas roditelji puste da sa društvom odete na more…

I tu, na ulasku u voz, pesma se odjednom vrati, pukne vas iz samog stomaka, i prvo što uradite kad uđete u voz je da se nagnete kroz prozor i pustite da vam vetar nosi kosu, nešto slično kao vožnja na motoru. I pevušite Selmu, nemajući pojma ko je, ali potajno želeći da se zovete baš Selma…

Kad čujem Selmu…

Vrate mi se sva ona putovanja na koja su nas ispraćali sa  – ne naginji se kroz prozor, ne prelazi iz vagona u vagon, ne izlaz iz voza dok voz stoji u stanici… Sva ona gužva u vozovima, noći koje počnu u Beogradu a završe se u Splitu, mirisi, kloparanje, unjkavi glas – Voz iz Beograda upravo je stigao na kolosek…

Obojena voda koju su prodavali u vozu kao kafu, sipali je iz termosa, nešto tako odvratno sigurno niste imali prilike da probate, ali svaki put smo je pili…

Miris mora dok ga još ne vidite.

Prvi espresso na splitskoj Rivi.

A onda, posle par meseci, sve isto, samo u suprotnom pravcu – putuj Selma i vidimo se iduće godine…

A onda, posle toliko godina, Selma se ostvari kao baka, ispriča priču i u uglu oka joj zaiskri suza… I koliko god bora da ima na licu, vi je zamislite kao onu Selmu, i vidite sebe, i neke druge prostore i ljude, i onaj voz…

Samo što glasno nisam zaridala. Zbog života. Ako možete razumeti.

Ne mog. Ne njenog. Jednostavno zbog života…