Teslio

Ima mnogo toga što život može brzo da vrati u normalu. I sve je do čoveka samog. Aktivnog, ne pasivnog.

Danas je dovoljno da nakratko uključiš radio ili televizor, pogledaš vesti sa nekih od sajtova ili tek prelistaš dnevne novine i već si na dobrom putu da nakupiš lepu dozu frustarcije. Detaljno ćeš biti obavesten da su (navodim samo neke od mogućih vesti) prošle noći ti i ti ubijeni u sačekuši, da se tu i tu dogodilo ubistvo pa samoubistvo, tamo, opet, izgoreli u požaru, automobil dignut u vazduh, u sudaru više poginulih, bombaš samoubica ubio nekoliko desetina ljudi, negde zemljotres, onde poplava…

Ludilo od vesti oko nas - bliže ili dalje, svejedno. I, tako svaki dan.

Šta je u takvom svetu naš izbor - da li te informacije ignorisati, isključiti se, ko kako zna i ume, ili sve pratiti sa olakšanjem jer se lično nama ništa od svega toga nije dogodilo (i valjda neće). Može se pokušati i sa postepenim oguglavanjem , ali to em ide sporo, em nije baš sigurno da će se i postići željeni cilj.

Da li da se onima već dobro načetim takvom frustracijom vredi obrati psihologu za savet, i može li on tu išta pomoći. Da li potpisivati peticije (čista utopija) da, ako se svet ne urazumi, bar mediji smanje tempo objavljivanja takvih vesti. Naravno, željenog odgovora nema, jer prosto nije moguć.

Život je takav kakav jeste. Oduvek se, naime, dogadjalo to što se i danas dogadja, samo je svet sada postao nekako mali s obzirom na to da vesti obidju zemljinu kuglu za treptaj oka. I živa slika ti odmah usledi na ekranu ako baš hoćeš da se uveriš da je tako kako je javljeno u prvi mah. A svaka vrlo loša vest za medije je i te kako dobra vest jer od toga se pravi gledan program i bolje prodaju novine. I medijska industrija, valjda, mora da preživi. Sve, u izvesnom smislu, može da se iskaže i kao borba za preživljavanje.

Nemoguće je promeniti svet koji tempo života stalno ubrzava, obaveze stalno uvećava, a nesigurnost posla definiše kao konstantu. Čovek se nužno prilagodjava svemu tome i bere i benefite, ali i trpi loše posledice koje to sa sobom nosi. Sve više živi u grču, teško se opušta. Takav, često već dobro frustriran, dodje kući zavali se u fotelju dohvati daljinski - kad ono sve kao s početka ovog teksta. Isključiti ili ne…

Ma, isključiti naravno. Pa širom otvoriti prozor, dobro udahnuti, možda izaći na balkon i pogledati šta ima u komšiluku, čuti se s društvom, svratiti do najbližeg kafea na čašicu razgovora. I tako dalje i tako dalje (da ne bih baš nabrajao i moguća pikantnija rešenja).

Dakle, ima mnogo toga što život može brzo da vrati u normalu. I sve je do čoveka samog. Aktivnog, ne pasivnog. Jer, ako već mora da trpi da ga, na primer, na poslu guše, na sve ostalo treba reagovati isključivo u svoju korist.

Sebično. Jeste, ali i vrlo korisno.

(Slobodan Stupar)