Teslio

PUT

Ne nanosi bol drugima,
jer ces isti na svojoj
dusi osetiti.
Ne trazi spas u
pogresnim ljudima
Jer ce ti se isti
na kraju smejati i svetiti.
Placi i moli, jer slomljeno
srce u suzama se kupa.
Vreme leci bol,
ali na srcu ce ostati oziljak sto pece
kad god kajanje na
sceni zvanoj zivot nastupa.
Mozda je bolje tako.
Bogu zahvali
sto te ponekad zaboli jako.
Da te podseti i zaustavi.
Svest umiri i pokaze.
Da te vrati na put spasenja.
Put jedini i pravi.

SPAS

Spas je u meni, tebi
spas je u nama.
Samo da oci otvorimo
i oslepljeni progledamo.
A slepi smo godinama.
Gradimo ka nebu kule,
nebi li bili blizi Bogu.
A kada shvatimo
da su nam gradjevine trule,
samo nas iskrene milotve
spasiti mogu.
Sada, bas sada
trenutak je pravi.
Da spasimo jedni druge.
Da se bes odagna,
a mrznja zaboravi.
Spas je u nama,
oduvek je tu,
a mi slepi ili zaslepljeni
voljom svojom
kao da cekamo Bozju osvetu.
A dozlogrdili smo i sami sebi.
I krajnje je vreme da
oci otvorimo.
Gospode milostivi, nek se
pokaze milost u tebi.
Pomozi i nauci nas da
se svi zajedno
za spasenje pomolimo.

BIVSA

NISAM VISE SRECA.
PROSLOST ME ZOVI
NISAM ANDJEO, VEC NESRECA
BROD TVOJ KA DALEKOJ
LUCI PLOVI.
ZNAM DA BRINUTI NECES
KADA ME NEGDE ZATEKNE KISA.
I NEMOJ...
JA SAM IPAK, ONA "BIVSA".
MNOGO JE LAZI U DUSI OSTALO
MNOGO BOLI, PRAZNIH OBECANJA
NIJE LJUBAV SRCE DALO.
ONO JE SAMO LJUBAV KRALO.
NE MOZES SANJATI OTVORENIH OCIJU,
JER TO JE MASTA, A NE SAN
OCI IZGUBE BOJU SVOJU
I TUZAN BUDE SVAKI TVOJ DAN.
NE OSECAM, NE PRIPADAM,
GUBIM SE U NOCI.
JEDINO STO SIGURNO ZNAM
DA MORAM DRUGIM PUTEM POCI.
ZBOGOM LAZI, ZBOGOM PREVARO MOJA
BICU JOS TU DA TI OCI VIDIM,
JA SAM IPAK "BIVSA" TVOJA
I NEMAM CEGA DA SE STIDIM.

Vapaj izgubljene duse

Rekom suza izgubih dah.

Dozvah oblak

I nastade mrak.

Mislima crnim ubih suncev zrak.

U sumi bez kraja,

divlje zveri

I moj nesigurni korak.

I bol, sto oduzima svest.

Krvavih ociju

vidim senke samo.

I samrtnu kociju,

koja vodi, tamo.

Da’l po mene stizu,

ili mi se cini.

Misli mi se nizu,

o zivotu, smrti, sudbini.

Ne, jos uvek je rano.

Stanite! Idite!

Ne dolazite ovamo!

Vidim zrak..

Onaj isti sto ga ubih,

ponovo se rodi.

Rasprsih oblak,

a sunce mi pruzi ruku,

ka svetlosti da me vodi.

Da, tamo ici zelim!

Gde oblaci beli,

gledaju obris svoj.

Gde imam s kim da delim

srecu, radost…

I uzivam..

Uzivam do beskraja u lepoti toj.

Umisljeni brod

UMISLJENI BROD TONE,

I TEK SADA SANJA MIRNU LUKU

KOJA GA NEGDE JOS UVEK

SIGURNO CEKA.

I SEBICNO ZALI SVOJU MUKU....

IAKO JE ZA POTOP NJEGOV

ZASLUZNA IZMISLJENA LUKA NEKA.

ALI CAK I DOK TONE

U MORE NEMIRNO I DUBOKO

ON PONOSNO CUVA GRESKE SVOJE

I PRAMAC SVOJ DRZI VISOKO.

I SANJA, SANJA...

U SNOVIMA SE UTAPA LAZNIM...

REALNOST JE, SUROVA TU ZA NJEGA..

ALI ON TO SMATRA MANJE VAZNIM.

I TAKO DO ZADNJEG TRENUTKA

TONUCE U DUBOKO MORE

PATITI ZA NJIM NECE ONA

IZMISLJENA LUKA.

JER ONA I DRUGE BRODOVE

SEBI U ZAGRLJAJ ZOVE.

A ONA KOJU JE NEKAD SMATRAO

MANJE VAZNOM...

OSTACE PONOSNO DA CEKA

JER SEBE SMATRA PRAVOM,

A NE LAZNOM.

A BROD TAJ PUN GRESAKA JE BIO.

A TERET NJEGOV, ZA NJEGA LAK,

JER JE ZA SVAKU GRESKU,

OPRAVDANJE SEBI NALAZIO.

A LUKA MIRNA PRASTALA JE DUGO.

I SVE GRESKE IZ NJEGA IZNOSILA,

DOK JOJ SE ON PONOSNO

SEPURECI RUGAO.

I ONDA JEDNOGA DANA

LUKA ODLUCI, DA CE I BEZ SVIH

BRODOVA KOJE MOZE SEBI DOZVATI

OSTATI CISTA, MIRNA I SAMA.

JER TERET GRESAKA SVIH

TOG POTONULOG BRODA,

NIJE MOGAO VISE SPAJATI NJIH.

I NEKA MU DUBOKO MORSKO

DNO, ZA NAUK BUDE..

DA KAD JEDNOM POTONES

SAMO OSTATKE TVOJE

IZBACI MORE

ZBOG KOJIH CE BRODOVI DRUGI

O TEBI LOSE DA SUDE.