Teslio

Ovo Sveto mesto otkriveno je na čudesan način 24. jula 1898. g. Toga dana je seosko devojče, Milojka Jocić iz Đunisa, pošavši da na ovde postojećem izvoru zahvati vode, srela Bogorodicu. Ona joj naloži da na tom mestu treba podići crkvu.
Događaj je ostao zabeležen zaslugom Milojkinog brata i štampan je 1936. g. Meštani su ozbiljno shvatili Milojkinu poruku i iste godine sagradili malu kapelu od dasaka. U kratkom periodu crkvica-brvnara je više puta rušena i obnavljana, da bi 1921. g.na tom mestu bila podignuta skromna zidana crkva . Prilozima meštana, darodavaca iz zemlje i inostranstva osamdesetih godina našeg veka ovde je nikao velelepan hram.
U manastiru se čuva nekoliko knjiga iz 19. veka , ali je riznica svakim danom sve bogatija darivanjem vernika za koje je ovo mesto postalo jedno od vodećih duhovnih centara i hodočašća u Srbiji. Posebno interesantan i dragocen je jedan oveći kamen nepravilnog oblika koji se čuva u manastiru. Po predanju, taj kamen je bacila Bogorodica pri susretu sa Milojkom i zahtevala da se na mestu gde on padne podigne crkva, njoj posvećena.
Manastir Đunis je postao jedno od najvećih svetilišta u Srbiji, te se svakog oktobra, o danu Pokrova Presvete Bogorodice, okuplja po nekoliko hiljada vernika kako bi prisustvovali celonocnom bdeniju i jutarnjoj liturgiji.

Manastir se nalazi u blizini Aleksinca i cesto pomislim da je pravi blagoslov sto je Aleksinac okruzen velikim svetinjama.

Najnovija knjiga Ljiljane Habjanovic Djurovic,"Voda iz kamena",daje odgovore na mnoga pitanja vezana za cudo koje se zbilo pre stotinak godina,o onima koji su videli i poverovali,a i o onima koji su videli ,a nisu poverovali,o grehu,kazni i pokajanju.Duboko me je dotakla,jer sam sticajem srecnih,ili mozda nesrecnih okolnosti ,imala rodjaku,divna ,lepa,mlada zena,koja je umrla u 26.god.Bila je jedan od potomaka Milojke,pa se zapitam ,da je nije mozda Milojka odvela kod Boga,da ostane tako divna kakva je bila,kao Bozji Andjeo...

Nastojateljica manastira je mati Marija.Upoznala sam je pre nekih 15-ak godina,kada je bila iskusenica u manastiru Sv.Stefan u Lipovcu.I najupecatljivije secanje na nju iz tog doba je sledeca pricica:

Otisli smo sa decom u manastir u vreme posta.Posle liturgije,iskusenica namazala pekmez na hleb mojoj deci,po jedno malo parce.Moja cera u to vreme nije bas volela da jede,pa,onako,kao slucajno,ispusti ono parce hleba na pod.Iskusenica mirno odgleda situaciju,ode u kuhinju i ubrzo se vrati sa ooogromnim komadom hleba namazanog pekmezom i dade ga mojoj devojcici.Ona ga cutke pojede.

Eto,ta iskusenica,danas je na celu  manastira cije slike gledate: