Teslio

Moj zivot koji imam tacno je vremenski ogranicen, i ja bas nista ne mogu po tom pitanju da ucinim. Mogu grcevito da se borim, bezuspesno,da nesto u vezi stim na izgled promenim, ili da se prepustim, da sve ide svojim tokom. 
Na kraju "smrt" koja ceka svoj momenat i nikad ga ne propusta. Umrem i nema me kao da me nikad nije ni bilo. I cemu ovo telo i toliko problema oko njegovog odrzavanja. Cemu svi lepi momenti koje kroz zivot oseti, i cemu suze i bol, to je samo prolazni momenat na putu samounistenja na putu do smrti. Kako moze nesto, jer ja osecam da postojim, da jesam i samim tim sam nesto, ma koliko to malo i bezvredno bilo, da postane nista, zauvek nestane sa lica zemlje. 
Plasim se da je to jedina apsolutna istina. 
Plasim se tog neizbeznog susreta. 
Plasim se jer sam ga potpuno svesna, jer osecam kako mi struji kroz vene, sireci hladnu jezu od koje ne mogu da se spasem. 
A ponekad kada ostanem sama sa sobom u polumraku, cini mi se da cujem glas, hladan, mocan koji podseca. 
Daleko negde ko zna gde ti ljubis a ja mrem.