Teslio

Koliko su česta – ili ne – net prijateljstva?  Ne znam. Nisam se upuštala u neko ozbiljnije istraživanje. Nje mi bilo potrebno. A i nemam neko dugogodišnje iskustvo koje bi to moglo potvrditi ili opovrgnuti.

Ipak, ne mogu reći da nemam net prijatelje. Tačnije, net prijateljice. Imam ih. Net prijtelji su se pokazali nekeko, hmmm... Neprijateljski? Ili su imali na ovakav ili onakav način negativan uticaj na mene? Drugi put o njima. Trenutno nisu važni.

Reč je o moje tri net prijateljice. Dve sam upoznala lično, a jednu još uvek nisam. Nije nam se ukazala prilika. Ili je nismo tražile, ne znam. Neću pisati o tome jesu li lepe, zgodne, kako izgledaju ... Pisaću o tome zašto su mi drage.

Prva od njih je osoba prilično slična meni samoj. Samo što je – skoro pola mog života mlađa od mene. Njen entuzijazam, njeni pogledi na svet koji nisu opterećeni bremenom godina mene samu podmlađuju. Teraju me da razmišljam drugačije, da ne robujem nekim predrasudama koje nekako, hteli ili ne, nakupimo tokom godina življenja. Ne svako, ali ja da. Ona uvek može i sme da mi ukaže da grešim. Da me opomene. Da mi kaže – Hej, mala, srljaš. Nije ti to dobro, mani se toga. I da joj to ne uzmem za zlo. Ljutnem se ponekad jer mi kaže istinu a kad sagledam stvari  malo bolje vidim da je bila u pravu. Ili nije. Imala je hrabrosti da mi kaze svoje mišljenje bez obzira na posledice. Toliko puta sam je udavila nekim svojim pričama o stvarima koje je ne zanimaju a ni ’’a’’ nije rekla. U veoma važnim i značajnim trenucima moga života bila je uz mene i podržavala me. Bila mi je oslonac onda kada samo žena može to da bude.  Iskreno i delikatno, da ne osetim da se nameće a ipak je tu.  I – daaaaaaaaaa. Volimo sličnu muziku. Možemo satima da pričamo o nekoj pesmi koja nas je u tom trenutnku ’’odvalila’’.

Sa drugom net prijateljicom sam skoro vršnjakinja. Racionalna, matematički precizna, uvek mi, onako usput kaže velike životne mudrosti koje su mi nekako promakle. I zna kako da me otrezni kada zaplovim u neke sanjalačke vode. Vode koje me mogu preplaviti i u kojima se mogu udaviti. Kažem, onako, usput. Skoro da  i ne shvatim šta mi je rekla. Tek kada posle izanaliziram našu priču – shvatim sve. Ne pričamo puno. I to je u redu. Znam da, imam li problem, slobodno mogu da je zovnem. Mogu očekivati savet, a, bome, i grdnju ponekad. Kada zaslužim. Kao od starije sestre koju nemam. I kada sam joj javila da sam u njenom gradu sa detetom u bolnici, došla je. Na kratko, jer je situacija tako zahtevala, saslušala moje trabunjanje, nervozno brbljanje. Upila je kao sunđer moj strah. Njeno ’’drži se’’ vuklo me da prebrodim sve što sam tada morala. O, daaaa, da ne zaboravim – volimo sličnu muziku.

Treća, ona koju nisam upoznala – kao da je poveznica između ove prve dve i mene. Sa njima se videla, druže se – teritorijalno su bliže. Ona je  ’’crvena nit’’ koja povezuje sve tačke. Puna neiscrpne energije, uvek pozitivna, nasmejana. U pokretu. Iskreno, kada bih morala da živim njen život davno bih završila, kako kaže moja ćera, na ’’C’’ odeljenju. Psihijatrije, da se razumemo. Ne bih imala snage da živim takvim tempom, takvom dinamikom, tim ritmom. I zato joj se divim, zato mi je i draga. Zatreba li mi neki savet vezan za njenu sturku – samo je cimnem. A i onako, da se ispričamo kad ima vremena. Što baš i nije često. Al’ sve kažemo u tih 5 minuta. Da nije nje, ne znam šta bi me s vremena na vreme poguralo. Da ne stanem. Pokrenulo me. Ah, da. Zajednička ljubav prema muzici nas na poseban način povezuje.

Nisam vam rekla ? Sve četiri volimo doobru muziku  J