Teslio

Puteve nam je ukrstio Režiser koji to od gore vidi sve, a ko bi drugi. Primetio sam je baš zbog tog žutog kaputa. Kroj je bio neki sasvim običan, neprimetan, bezvezni. Ali ga je ona nosila lepo. Zastadoh. Kao kada se dve zveri njuše i odmeravaju snage, tako i nas dvoje ukrstismo poglede i razmenismo par naizgled kurtoaznih rečenica. Produžih dalje stazom, kad iznutra začuh glas: "More Marko, ne ori drumova!", te po default-u zinuh da opomenem Turke da ne gaze oranje, ali onda shvatih da je bolje da se vratim par koraka.

- Snajka... Man' se tog kaputa, toplo je.
- Znam ja da li mi je toplo ili nije, produži igumane i za manastir ne brini.
- Snajka... Ja tebi lepo kažem, a ti kako oš... Zajebi kaput, bezveznog je kroja.
- Radim šta želim, nosim šta želim, to nije tvoj problem!

Okrenem se i pomislim kako se iza te kurčevitosti krije želja da neko skine kaput, i još par slojeva kojima se naoko nepovezano umotala, ali sam je pustio da zatraži sama. Raspitam se malo po varoši o njenom liku i delu, saznam puno toga iz poruka koje je pisala na zidu, shvatim da je baždarena u istoj mernoj stanici gde sam i ja, i osmehnem se. Jebeš ga, drugo mi i nije preostajalo. Proces vrenja je dugotrajan, i ne valja ga prekidati, upropastiš ukus ako ga zbrzaš.

Lutam ja tako belosvetskim stazama, kad eto opet nje, eto i kaputa. Ovaj put ga je nosila prkosno, sve govoreći telom: svoja sam gospodarica, i sama donosim sve odluke, odjebi sa svojim predlozima! Pozvah je na lošu kafu i toplu limunadu, ali sumnjam da je primetila da pomenutim nešto fali. Nije ni mogla, jer se upinjala da mi naslika sliku na kojoj dominira kaubojka, nezainteresovana za muški rod osim kada su u pitanju farmeri koji joj pomažu u poslu. Lepo joj govorih da se u slikanje ne razumem, ali da imam intuiciju kao da sam u prošlom životu bio harem, a ne jedna žena. "Jebale te žene, o njima pričaj sa nekom koju to zanima. Gledaj sliku i uči!". Jedno kratko vreme sam je pustio da se još proserava, a onda sam rešio da uzmem stvar u svoje ruke.

Dunuh, vatru sunuh, i spržih joj kaput. Začuđeno se okrenula oko sebe, upitala me "A šta sad?", ja joj lepo rekoh - ja idem dalje svojim putem, a ti pobacaj i te druge oklope, pa me čekaj kod stare ciglane u pola 8. Prođoh u dogovoreno vreme pored ciglane, nje nema, sve pusto, samo jedan pupoljak leži na drumu. Sagnuh se, uzeh ga, i odneh kući. Usput sam kupio vazu, posebnu, lepu. Eno sad pupoljka, cveta sve u 16, a gradom se priča da je bila jednom jedna alapača, koja je nestala zajedno s kaputom.

Bog vidi, ljudi ne veruju... A sve je bilo kako ti kažem, možda samo malo lažem... 

P.S. Post je preuzet sa mog bloga, napisan je 09.09.2009. godine. Budući da sam ovih dana u gužvi, a nije red da na profilu nema baš nijedan post, rešio sam da otpočnem blogovanje na Teslio ovim postom.