Teslio

Krenuli smo rano iz Aleksinca i stigli na vreme na liturgiju.Nema mnogo ljudi,radni je dan.Posle liturgije seli svi zajedno na dorucak u trpezariju.Otac Dionisije blagoslovio,popili smo kafu i jeli pitu sa sirom sa domacim kiselim mlekom.Posle dorucka,otac je imao krstenje i ispovedanja,a suprug i ja setali po manastirskom krugu i van,pricali sa ljudima.Neki su tu prvi put,pitaju me o manastiru.Kazem da je iz xiv veka,zaduzbina Stefana Lazarevica,a da je otac Dionisije upravitelj manastira od 1970-i neke.Moj suprug i ja,takodje i nasa deca,evo vec petnaestak godina dolazimo u manastir.Ali kako da im objasnim to, da kad god dolazim,osecam se kao da dolazim kuci gde me cekaju roditelji,da se tu osecam zasticeno,pazeno,sigurno.Kako da opisem onaj osecaj miline u dusi kad zatrazim blagoslov od oca,poljubim mu ruku,a on me blagoslovi i poljubi odozgo u glavu.Kako da objasnim to smirenje i blagost koji zrace iz oca,toplinu njegovih reci i saveta koji mi olaksavaju povratak u civilizaciju i daju mi snage da zivim,da prezivim...

Posle zavrsenih obaveza,otac nas poziva u svoju kancelariju na kafu.Dok pricamo,telefon stalno zvoni.Zovu ga iz Njujorka,iz Svajcarske,iz Beograda,iz Novog Sada.Sa svakim strpljivo razgovara,bez obzira koliko bili minorni problemi nekih od pozivaoca.A onda pricamo o telefonu,internetu i otac kaze:"Vidite,kad covek moze da stvori sve to,koliko je tek onda Bogu moguce?Ali,trudite se da tekovine i pronalaske novog doba koristite sebi na korist,nemojte dusu da gubite!"

Posle kafe,htedosmo da krenemo,ali nas otac ostavlja da rucamo.Ja kazem:"Neka,ne mora."A otac odgovara:"Ali treba!"

I tako ostadosmo i na rucku.A za manastirskom trpezom sve je slatko.Sir,kiselo mleko,supa,pohovane paprike,pire od krompira zapecen u rerni,pa posluzen isecen na kocke.Nisam ni znala sta je to iseceno na kocke,mislim neki kolac.Usudih se da upitam oca,a kad on rece sta je to,i drugi za stolom se posluzise kao i ja.

Za stolom pricamo o svemu i svacemu.Pitamo oca za vladiku Artemija,a on slabo zeli o tome da prica,vidi se da ga boli,al kaze da to nije jos sve zavrseno.Pricamo o manastiru Crna reka,o kampu za lecenje od zavisnosti koji se nalazio u blizini manastira,o ocu Iliji koji je mnoge od nas iz niskog kraja vodio na Hristov grob,a koji je sahranjen u Crnoj reci.

Otac nam daje kratke,jednostavne savete.I nasali se sa nama za stolom.Prijatno je,opojno,melem na dusama nasim.

Iz manastira odlazimo uz ocev blagoslov okrepljeni da se nosimo sa svakodnevnicom,do sledeceg naseg ponovnog dolaska.

Hvala Bogu sto u Srbiji imamo jos uvek takve duhovnike kao sto je otac Dionisije!