Teslio

Jesen 1971-e...Hrvatska, Mas-pok, „Hajduk-Dinamo-Savka-Tripalo“....Zakuvalo, uskuvalo, prokuvalo...samo što ne proključa. Ali ne, neće još. Treba sačekati još. Nije vreme. Još nije vreme, ali – šta znaju deca šta je vreme. Oni već nose noževe u školu. Usred časa, „iz čista mira“ jedan dečak ubode drugoga šestarom u leđa. Krv šiknu po učionici, ranjeni se stropošta uz krike, vrista, strka, lekari, milicija...“centimetar od srca“ deca su ponavljala kao papagaji kasnije po dvorištu. Ranjenik ostade živ, sve se zataška, dečiji nestašluk – nikome ništa.

     Dečak, rođen i rastao u Srbiji, usred prvog razreda osnovne škole banu u te nestašluke. Kanap, trougao, ćirilica, beeelo, mleeeko, padaju šamari za svaku reč srpskog-drugarica insistira na Hrvatskom.

-         „Ovdje se kaže ŠPAGA“...Dakle, da čujemo: što je to špaga?“

-         -„Drugarice, špaga je kanap što raste u Hrvatskoj“ – šljaasss....

Svaki dan ista pesma, samo neka druga reč. Nadobijao se šamara učeći Hrvatski, ali ga je naučio. I nije nosio nož. A video je da ga mnogi nose. Makar onaj ukraden iz maminog escajga, tup k’o oklagija, ali je – nož. Neki bez toga nisu išli u školu. A on, ni više u Srbiji, ni ovde ... luta po baštama, šumama, šljivicima.

-         „Maći, ej maaaćii....začu se dubok starački glas odnekud iza „plota“-dođider maći

Priđe tarabi iza koje ugleda staro, činilo mu se prastaro lice, pod crnim šeširom. Na licu bore duboke k’o slavonsko oranje.“

-         „Što ti uvijek tuda sam lutaš dijete. Šuma je tu, ima veprova, ima pasa, nemoj sam tako lutat’ “

A kako dete da objasni starom dedi da je on „doselio“ da ne zna nikoga tu. Da koga i poznaje – bolje da ga ne poznaje. Da lutajući tako ponavlja lekcije iz „hrvatskog“ – ili nastoji da ih zaboravi. Ili možda da skupi hrabrost da sutra opet ode u školu, stane u ćošak i na glas recituje neku novu „hrvatsku riječ“?

- „Na uzmi, uzmi, pojedi....“dve ogromne, baš ogromne šake, poviše se kao grane šljivinog stabla preko ivice „plota“,  a u njima – plave se zreli plodovi...pune ih te ogromne ruke.  Morao je previti majicu i tako ih do kuće nositi, da se to blago ne raspe po putu.  Nije dedi trebalo objašnjavati ništa o učenju hrvatskog – u dubini onih bora na izoranom licu skrivalo se mnogo više mudrosti i razumevanja nego što je to dečak mogao i pomisliti. Ali ga je upamtio. I one šljive, i topao glas i velike radničke ruke, toplinu pogleda koji ga je ispratio.

........

Jesen 1991-e Hrvatska, RAT...šume šarene, ljudi šareni, noževi više nisu tupi – iz nekog drugog escajga pristigli. E – SADA je vreme! Sada se i puca u leđa, ne bode se više šestarom.

Sada se upliću i raspleću špage i kanapi. Proklijalo je seme davno posejano. A iz njega niklo neko gorko i oporo bilje, kad ga pomiriši čovek – zavrti mu se u glavi. Okusi li ga – izaziva mučninu. Ali dok se ne popase livada, nema se kuda.

    Ona beskrajna lutanja šumama...pokazaše se korisnim. Ni srne ga više nisu mogle čuti. Kanap-špaga-kanap-špaga-špaga-kanap...kako se to stvarno zove? Detonirajuća špaga, ili kanap? .....

   A misli ova dečurlija da su im Slobo i Franjo ispleli tu pletenicu od špage i kanapa, što tako žestoko detonira od jednog „sapuna“ do drugog.....gle, gle onu budaletinu šta radi .

- Ej ti, junače, vraćaj taj nož, je s’ me čuo, ne diraj zarobljenike. VRAĆAJ NOŽ ODMA’ !!!

- Ma šta braniš ustašu, mamicu im yebem – treba ih sve pobit’ svi su oni isti!

- Nisu isti momak, nisu isti...ne znaš ti za šljive.

-Kakve sad šljive? Ti si puk’o...

Puk’o – ne puk’o – ne diraj zarobljenike!

.......

Na bledom, skoro dečačkom licu zarobljenog  „ustaše“  ukaza se izraz neverice....na raširenoj maskirnoj majici , kao na stolnjaku – plavili su se zreli plodovi šljiva... ispod crne maskirne mreže začu se glas:

„Na uzmi, uzmi, pojedi....“