Hiljade slika
na oknu prozora
memljive sobe
mrazevi su oslikali...
Hiljade ledenih cvetova,
koje nećemo ubrati
vrelim prstima,
ni dahom obrisati...
Kao vihor vremena
prolaze dani,
a deli nas jedan jedini dan-
umnožen do beskraja,
umnožavan do očaja...
Taj jedan običan dan,...
u kom ostaše slike na oknima...
neugledane,
za večnost oslikane
i zauvek napuštene.
Zgužvana postelja
tragovima naših tela izbrazdana,
još krije tajnu tvog pokreta
i moga dodira...
Još odjekuje eho uzdaha
u Radićevoj 23-A
i zakletvi.... i kajanja
ZIatni prah mimoze
na grudima...
sa oporim ukusom
znoja na usnama
zasja li ti još u noćima?
Da li ti se telo
laticama ruža oslikava,
dok ustaješ iz vode,
divlja i poželjna ???
Znadeš li još uvek
udahnuti tamu...
i jesenje nebo kosom
sa stola obrisati?
Možeš li još uvek
po vetru znati
kada sam zaspao...
i nestao?
Пријавите се да бисте објавили нови коментар
Ostala je knjiga, sa par nepročitanih strana i neke stvarčice od Herendi porcelana, jedan pulover u kom si bila i ostala je ploča Best of Ry Cooder i fina, mala plava kutijica za puder i ja sam te ostao željan, dok me bude, moja mila...
Враћа ми се у сећање нешто што је некоћ написао Ниче. Па каже, одприлике овако. Жена воли као санта леда, само онај део који се види, а мушкарац воли онај део који се не види, а он је знатно већи од овог видљивог.
Не знам, верујем у ту тај део санте леда који се не види !
Можда због овог глобалног загревања, површине санти се смањују, тако и жене, негде су кренуле са глобалним загревњем, као да не ћују прави зов природе... штета...
ječi...Bis:))Još...još....
Moji dlanovi plješću u radosti!